TO WHOM IT MAY CONCERN (ONOM KOGA SE SMATRA) – Beleške jednog advokata

avgust 31, 2015 u rubrici Opančarski dnevnik 2017

Atinski advokat Haralampis Haldupis nije prevarant

       To je utvrđeno presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu 16. P. br. 3887/2011. od 13.10.2011., a potvrđeno presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 5164/12 od 15.05.2013. godine. Dužan sam i da mu platim 100.000 dinara zbog povrede časti i ugleda, kao i troškove spora.

       I ne samo to. On nije dužan da mi plati 4,5 hiljade maraka koje mi je ostao dužan na ime naknade za poslednja tri meseca naše saradnje – što je na suđenju bilo nesporno, a do tada je uredno plaćao – što je takođe na sudu utvrđeno kao nesporno. Naravno obavezan sam da mu platim i troškove spora, čak i advokatske troškove, iako njegov punomoćnik, u vreme zastupanja, nije bio advokat, a po sopstvenom iskazu koji se nalazi u spisima predmeta u to vreme nije imao čak ni položen pravosudni ispit. To je presuđeno pravosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu 40 P. br. 21609/2012 od 04.06.2013. godine, a potvrđeno presudom Višeg suda u Beogradu Gž. br. 12463/13 od 30.01.2015. godine. Pravo na reviziju nemam zbog male vrednosti spora, čak ni u onom delu koji se odnosi na desuđene advokatske troškove, što je verovatno jedinstven slučaj u sudskoj praksi – da advokatski troškovi budu dosuđeni nekome, ko ne samo da nije advokat, već nema ni položen pravosudni ispit. Stvar je utoliko čudnija što sam ja u žalbi na navedenu presudu ukazao na to, misleći u tom momentu da je u pitanju običan previd prvostepenog suda – Tužilac takođe ističe da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo i u delu dosuđenih troškova, jer se advokatski troškovi ne mogu dosuditi »statutarnom zastupniku« tužene strane (kako se sam predstavlja) koji u to vreme nije bio upisan u imenik advokata. No ispostavilo se da u pitanju nije bio previd, jer je i taj deo presude u paketu potvrđen drugostepenom presudom.

       No, da krenemo redom. Haralampisa Haldupisa mi je, kao advokatu, poslalo ekonomsko odeljenje Grčke ambasade u Beogradu, sa kojima sam i ranije sarađivao: „Atinski advokat Haralampisa Haldupis, želi da uspostavi saradnju sa nekim renomiranim beogradskim advokatom, pa ako biste bili ljubazni … “ I sastali smo se, kolega je bio fin i uglađen i učinio mi je ponudu koju sam rado prihvatio – on će slati svoje grčke klijente zainteresovane za poslovanje na ovom tržištu, ja ću ih ovde prihvatati i pružati pravne usluge. Ja nemam ništa sa plaćanjem tih usluga – on će to regulisati sa njima tamo u Grčkoj, a meni će on plaćati naknadu u paušalnom mesečnom iznosu od 1.500,00 maraka.  I trajala je ta saradnja na obostrano zadovoljstvo od marta do oktobra 2001. godine. I plaćanje je išlo uredno do kraja jula, s tim što mi je ostao dužan naknadu za avgust, septembar i oktobar te godine. – “Na odmoru sam, samo vi nastavite sa radom, izmiriću sve to čim dođem u Beograd”. Kad je došao u Beograd, pojavio se sa čudnom idejom – da ja budem direktor njegove konsalting firme koju je osnovao u Beogradu. Odgovorio sam mu da sam ja zadovoljan sa svojom advokaturom i da za to nisam zainertesovan, te da on treba da mi plati ono što je dužan, a da potom možemo da razgovaramo o drugim idejama. Da skratim priču, nakon toga mi je poslao dopis kojim raskida našu saradnju, uz navod da neće da plati to što mi duguje, jer nije zadovoljan kvalitetom usluga koje sam za njegov račun pružao.

       I, šta da radim – podneo sam tužbu za naplatu svog potraživanja i posle pet godina izvođenja svih mogućih i potrebnih i nepotrebnih dokaza dobio prvostepenu presudu u svoju korist, na koju je on uložio žalbu, pa je predmet vraćen na ponovno suđenje. Na ponovljenom suđenju nije izveden ni jedan novi dokaz, a spor sam, kao što sam na početku rekao izgubio, jer po mišljenju suda nije utvrđeno kome sam ja zapravo pružao pravne usluge – atinskoj ili beogradskoj firmi gospodina Haldupisa, što za prirodu sporazuma koji smo nas dvojica postigli, i po kome smo radili, to niti je bilo relevantno, niti sam ja to mogao znati – pružao sam pravne usluge svakome onome koga je on poslao, a sasvim sigurno među njima je bilo i onih koji su dolazili i po poslovima njegove beogradske firme protiv koje sam ja i naslovio tužbu.

       U tom sporu sam, po mišljenju suda, i zgrešio – nazvao sam pomenutog gospodina prevarantom, pa me je on zbog toga tužio i tako je paralelno sa onim prethodnim započeo i drugi spor, po njegovoj tužbi za naknadu štete za povredu časti i ugleda. U tom sporu sam se branio da ja u srpskom jeziku ne poznajem ni jednu drugu reč za onoga ko učini prevaru, a pošto je korespondencija vođena na engleskom jeziku bili su kao eksperti angažovani i strani i domaći lingvisti … Suđenje se odvijalo u prilično familijarnoj atmosferi, niko nije ni sumnjao da će tužbeni zahtev biti odbijen, čak je i advokat tužioca vratio punomoćje za dalje zastupanje … I doneta je presuda kakva se, na bazi izvedenih dokaza, jedino mogla i očekivati – tužbeni zahtev gospodina Haldupisa je odbijen.

       Ja sam advokat, dugo se bavim pravom i znam da se ozbiljni pravni zaključci ne donose na bazi ovakvih sumarnih prikaza, pogotovu ne u sporovima koji su trajali nekih desetak godina i zato sam naveo i brojeve sudskih predmeta pa TO WHOM IT MAY CONCERN – onaj koga se smatra može to i dublje da istražuje, a ja to ovde ovako ukratko prikazujem samo zbog pitanja koje želim da postavim, opet TO WHOM IT MAY CONCERN, kako bi oni koje se to smatra mogli i to da uključe u svoja istraživanja.

       Dakle, ako pođemo od pretpostavke da su sve sudije dorasle svom zadatku, kako je moguće da sudije koje sude u prvom stepenu, nakon višegodišnje i “brižljive ocene svih izvedenih dokaza” donesu jednu, a potom neke druge sudije, na bazi tih istih dokaza, donesu potpuno suprotnu presudu.

Na to sam ukazao i u žalbi: “Bitna povreda odredaba parničnog postupka ogleda se u tome što o bitnim činjenicama postoje protivrečnosti između onoga što je utvrđeno u prethodnom dokaznom postupku i rezultiralo donošenjem prvobitne presude i nove drugačije ocene tih istih dokaza na kojima se zasniva ova prvostepena presuda.  Naime prvostepeni sud – u ovoj pobijanoj presudi, te iste dokaze relativizuje, poklanja veru onim dokazima koji potvrđuju tezu njegove presude, ne poklanja veru drugim izvedenim dokazima koji ne potvrđuju tezu njegove presude, a sve to bez novog izvođenja tih dokaza, pa proizilazi da je kompletni prethodni dokazni postupak koji je trajao duže od pet godina, detaljno opisan u prvobitnoj prvostepenoj presudi na 21 strani, u pogledu ključnih okolnosti bitnih za presuđenje u ovom predmetu, u potpunosti dezavuisan od strane ovog prvostepenog suda običnom sumarnom analizom tih istih dokaza”.

       Još bi zanimljivije moglo biti pitanje onoj prvoj sudiji koja je sudila za izgovorenu inkriminisanu reč “prevarant” koja je u prvoj presudi odbila tužbeni zahtev, a potom – pošto joj je predmet vraćen na ponovni postupak, u novom suđenju, na jednom jedinom ročištu, na bazi istih prethodno izvedenih dokaza koje je sama izvodila, donese presudu po kojoj sam dužan da gospodinu Haldupisu, na ime povrede časti i ugleda platim 300.000 dinara, i to “onih para”! Kasnije je drugostepeni sud, onaj isti koji joj je predmet vratio na ponovno suđenje, tu drakonsku kaznu ublažio – verovatno su i oni shvatili da je sudija bila prerevnosna, pa je dosuđenu naknadu, po mojoj žalbi, smanjio na 100.000 dinara. No, bez obzira i na to smanjenje dosuđene obaveze gorak osećaj ostaje. Koji su to kriterijumi? Čitam ovih dana u štampi, Drašković osuđen da Radonjiću plati 100.000 dinara za naneti duševni bol jer ga je u jednoj televizijskoj emisiji – što je čulo mnogo ljudi, nazvao ubicom sa ibarske magistrale, a ona revnosna sudija koju sam gore pomenuo, za reč “prevarant” izgovorenu u jednom pisanom podnesku koji je mogao pročitati minimalan broj i to službenih lica, mene najpre oslobađa obaveze a potom, na bazi istih dokaza, ali očigledno modifikovane pameti, rebne sa 300.000 dinara.

       I na kraju, za sudske statističare, verovatno interesantno pitanje – koja je verovatnoća da u opisanim predmetima protiv istog čoveka, po različitim pravnim osnovima, a na bazi istog činjeničnog stanja utvrđenog u prethodnim postupcima, najpre dobijete oba slučaja, a potom obe presude budu u potpunosti preinačene.

       A kad je reč o gospodinu Haldupisu, njemu svaka čast, uspeo je da pobedi ne samo mene već i srpsko pravosuđe i ja mu na tome čestitam. Neću i da mu se izvinim. Umesto toga ispričaću mu jedan vic, engleski, nema veze sa njim, jer rekao sam još na početku, on je Grk. – Na sednici upravnog odbora jedne firme, jedan od članova, iznerviran prethodnom raspravom, ustade i reče – Gospodine predseniče, ja mislim da su polovina članova ovog odbora idioti. Usledio je protest prozvanih, nakon čega je Predsednik zahtevao od pomenutog člana da ovaj povuče svoje reči. Na to, ovaj ustade i reče – Gospodine predseniče, izjavljujem da polovina članova ovog borda nisu idioti.

Dragiša Čolić, 01.09.2015.