Reč je o Ministru pravde Republike Srbije, Nikoli Selakoviću, njegovoj neverovatnoj biografiji i još neverovarnijem postupanju u poslu koji mu je neko „ni krivom ni dužnom“ poverio.

       Pre svega, o Ministrovom uzrastu. Piše u podacima koji se o njemu mogu naći da je rodjen 1983 , što znači da je u školu upisan 1990. godine. Ako je bio dobar đak, gimnaziju je mogao da završi 2002, a pravni fakultet u najboljem slučaju 2006. godine. Da bi mogao da polaže pravosudni ispit, što je osnovni uslov za bilo koje ozbiljnije zanimanje u pravnoj struci, bilo mu je potrebno određeno radno iskustvo – od 2 godine u sudu, javnom tužilaštvu, pravobranilaštvu ili advokaturi, do 4 godine u drugim organizacijama. Ministar Selaković ništa od toga nema, pa bi se – da se za momenat poslužim medicinskim žargonom, mogao nazvati „ministar stažista“, mada ni to ne bi moglo biti tačno jer bi to onda podrazumevalo da on negde uči kroz rad pripremajući se da jednog dana preuzme samostalno obavljanje nekih od pravnih poslova. Istini za volju, u njegovoj biografiji piše da je po završenom fakultetu izabran za asistenta na Pravnom fakultetu u Beogradu za neke egzotične predmete, ali to sa realnim životom ima veze koliko i sa istraživanjem kosmosa. Dakle kod ovog našeg ministra ni to nije u pitanju, pa bi za sada najtačnija formulacija bila da je on poseban slučaj, ili što bi pravnici rekli sui generis.

       Bilo kako bilo, ovaj naš sui generis kolega se, u nedostatku ičeg regularnog za započinjanje svoje radne karijere, odaje politici i već posle dve godine od datuma pretpostavljenog diplomiranja stupa na političku scenu Srbije preko radikalno/srpsko napredne stranke, da bi četiri godine nakon toga, 2012. godine, kad je ta stranka došla na vlast, bio postavljen za Ministra pravde i državne uprave u vladi Republike Srbije! Prvo pitanje koje se iz ovog „kretanja u službi“, može postaviti je šta ovaj čovek uopšte može i da zna o pravu i pravosuđu? Bilo kako bilo – da je u njemu bilo iole pameti, našavši se tu gde se našao, trebao je da se primiri, okruži saradnicima koji imaju to što on nema i da u tihu – da se ne primeti njegov stručni invaliditet, pokuša da dodatnim stručnim obrazovanjem nadomesti to što mu nedostaje. Umesto toga, on se odlučuje za ulogu ministra-reformatora a pritom za saradnike bira ljude po nekim još čudnijim kriterijumima. Za pomoćnika ministra pravde bira Čedomira Backovića, koji kako je štampa tada pisala, nije mogao da se upiše u imenik advokata, jer je neko vreme pre toga bio osuđen zbog učešća u kafanskoj tuči. Dobro, svakom može da se desi i da se napije i da se pobije, mada to i nije baš neka kvalifikacija za takvu funkciju – bolest prolazi, ali sa ovim  džavnim zvaničnikom to nije slučaj. Tu nedavno, pre vanrednog Kongresa advokata, a u povodu obustave njihovog rada koji traje evo već više od mesec dana zbog donetog Zakona o javnom beležništvu i pratećih zakona kojima se većina klasičnih advokatskih poslova predaje u isključivu nadležnost javnih beležnika – o čemu se ovih dana mnogo priča, pa ne bih sada o tome,  Gospodin Backović je jednostavno obnmanuo Gospodina Bulgarelija, predsednika Međunarodne unije advokata, koji se u znak podrške advokatima, obratio pismom predsedniku Vlade, tražeći neka objašnjenja. Predsednik Vlade je to pismo prosledio svom Ministru pravde, u koga, kako kaže, ima neograničeno poverenje, Ministar pravde je to pismo prosledio svom pomoćniku Backoviću u koga opet on ima neograničeno poverenje, a Gospodin Backović je u pisanom odgovoru hladno slagao Gospodina Bulgarelija, ustvrdivši da advokati imaju pravo da sačinjavaju ugovore o prometu nepokretnosti, što je inače jedan od poslova koji je uzet od advokata i preedat u isključivu nadležnost notara. Šta čovek da misli o čoveku koji javno laže o lako proverljivim stvarima!

       Da zlo bude veće, Gospodin Bulgareli je na početku Kongresa obavestio advokate da je tog dana imao dvočasovni sastanak sa Ministrom Selakovićem i njegovim saradnicima na kome je dogovoreno da se razgovori sa advokatima nastave, da bi još tokom Kongresa stigla agencijska vest po kojoj ministar Selaković izjavljuje da sa advokatima o tome nema razgovora do donošenja odluke Ustavnog suda, što je izazvalo neprijatnost i nezadovoljstvo Gospodina Bulgarelija, koji je eto u samo nekoliko dana dva puta bio obmanut od top ekipe našeg ministarstva pravde.

       Danas smo na televiziji imali priliku da vidimo i trećeg člana ovog “drim tima”, Biljanu Pavlović, državnu sekretarku u Ministarstvu pravde, koja bi formacijski – ako se uzme u obzir da Ministar pravde niti zna niti bi mogao da zna, a da njegov pomoćnik ili ne zna ili laže o stvarima o kojima je ovde reč, mogla biti i ključni čovek u ovom najnovijem reformisanju srpskog pravosuđa – Pa neka dođu da razgovaraju, mada oni stalno proširuju svoje zahteve, ali neka dođe neko “ko odlučuje u tim njihovim komorama i čija se tamo sluša”, pospano i sneno, reče “u fulu” napirlitana pomenuta gospođa. – Gospođo Pavlović, advokatura je po Ustavu nezavisna, a po Zakonu organizovana institucija koja ima svoje organe odlučivanja, gde svakako ne spadaju neformalne grupe koje vi ad hoc pozivate na razgovore, što bi Vama na tom radnom mestu moralo biti poznato, jer i ona je deo pravosudnog sistema, koji eto i Vi pretstavljate. I šta drugo, posle toga što smo od Vas čuli, može čovek da kaže do onog klasičnog – Hvala, nemam više pitanja.    

       A promene koje ovaj tim sprovodi su duboke i korenite i nikako se ne bi mogle podvesti pod klasične izmene i dopune tekućeg zakonodavstva:

– Zakonom o javnom beležništvu i pratećim zakonima koji su radi primene tog zakona doneti po hitnom postupku – objavljeni i stupili na snagu istog dana (1. Septembra 2014. godine) kada su i javni beležnici otpočeli sa radom, advokatima je oduzeta i predata u isključivu nadležnost javnih beležnika većina klasičnih advokatskih poslova. Argumentacija kojom predstavnici Ministarstva pravde to pobijaju – da to nije tačno jer preostaju privredni, upravni, krivični i drugi slični predmeti, jednostavno ne stoji. Danas u Srbiji ima oko 9.000 registrovanih advokata. Najveći broj njih radi u oblasti građansko pravne oblasti gde upravo spadaju poslovi koji su pomenutim zakonima oduzeti od advokata. To naročito pogađa advokate u unutrašnjosti jer značajnijih privrednih aktivnosti tamo više i nema a i oni koji se privredom bave namiču kraj s krajem, pa im ne pada na pamet da uz to angažuju i advokate. Isto se odnosi i na upravne sporove. Tim sporovima se i onako bavi mali broj advokata, a bilo je i logičnije da se ti poslovi prenesu u nadležnost notara koji su ustvari  para-državni organi, a ne da im se prenose, i to u isključivu nadležnost klasični pravni poslovi koje advokati obavljaju od kako je advokature. Kako objašnjava Vesna Rakić  Vodinelić, professor pravnog fakulteta u Beogradu, koja je još za vreme “one vlasti” bila član radne grupe za izradu Zakona o javnom beležništvu, zloupotrebljena je objektivna potreba da se notarima omogući – kako bi se ta javna funkcija učinila poslovno privlačnijom, da pored poslova klasične notarizacije dokumenata obavljaju i jedan broj advokatskih poslova, pa je ovim projektom na 94 izabrana notara ili 300 koliko u budućnosti treba da ih ima, na njih preneto više poslova nego što je preostalo za onih 9.000 advokata i to u isključivu nadležnost. Koji je bio razlog da se bar u početku, u nekom prelaznom periodu, ne dozvoli i jednima i drugima obavljanje tih poslova pa da  praksa pokaže šta je najbolje sa aspekta širih javnih interesa.

– Kako tvorci ovog koncepta – sada je to potpuno jasno, asistentski kadar Pravnog fakulteta u Beogradu, zamišlja postupak sastavljanja ugovora u većim investicionim projektima, u okviru kojih redovno ima i prenošenja prava na nepokretnostima, preko javnih beležnika. Ko je od njih i koliko učestvovao u sastavljanju takvih ugovora i znaju li oni uopšte kako u praksi taj rad izgleda.  Ova zemlja je do skoro imala asistenta – Mlađana Dinkića, kao glavnog kreatora finansijskih i privrednih projekata, pa posledice njegove kreativnosti i dalje osećamo. Hoćemo li dozvoliti da asistentski kadar Selaković – Đurđević (ili obrnuto), to isto učini i sa pravosuđem.

– Ni to nije sve – koncept zamene advokatske funkcije, kao nezavisne javne funkcije iz koje proističe i njihova “neposlušnost”, javnim beležnicima kao para-državnim organima koje svojim Rešenjem postavlja Ministar pravosuđa, iz čega treba da proistekne i njihova logično pretpostavljena “poslušnost” se širi i na druge pravne poslove. Notari ulaze i u firme, privatne ili državne sve jedno. Članom 86 Zakona o javnom beležništvu propisano je da i zapisnici javnih akcionarskih društava sa preko 100 akcionara, a takvih je većina, moraju imati oblik javnobeležničkog zapisnika, što znači da će notari i njih sastavljati. Do sada je to radio sekretar Društva, koga je Društvo i postavljalo, obično uz asistenciju advokata, koga je takođe, po svom nahođenju Društvo angažovalo. Sada će notar da sedi na skupštini Društva. Kako će to strani investitori, do kojih nam je očito stalo, da protumače – kao uspostavljanje državne kontrole nad radom i poslovanjem Društva? Šta je sa poslovnom tajnom Društva? Zna li pomenuti asistentski dvojac Selaković – Đurđević (ili obrnuto) kako u praksi izgleda skupština akcionarskog društva i na koliko su takvih skupština njih dvojica (može i ukupno) učestvovali. Znaju li oni, da se u svetu odavno, a u poslednje vreme i kod nas, skupštine akcionarskih društava održavaju putem simultanih elektronskiuh tele-konferencija. Kako će se u to uklopiti notari sa svojim propisanim procedurama rada, koje već i danas na samom početku njihovog poslovanja smaraju.

– Nisu mimoiđena ni društva sa ograničenom odgovornošću. Kod svih drutava kapitala, a i ova duštva tu spadaju,  kod kojih osnivački ulog čini nepokretna imovina, notari su dobili ekskluzivno pravo sačinjavanja odluka i ugovora. Time su notari dobro zašli i u privredno pravo koje Ministar pravde često pominje kao oblast koja je ostala u nadležnosti advokata.

– Tome treba dodati i inicijativu da se na notare prenese i ekskluzivno pravo saačinjavanja odluka, ugovora i ostalih akata kod kojih postoji obaveza registrovanja – a to je osnivanje svih privrednih društava. Zna li gore pomenuti asistentski dvojac kako to u praksi izgleda kad je u pitanju osnivanje društva od strane inostranog osnivača. Takvom osnivanju prethode dugotrajne konsultacije – pitanja, odgovori, saveti sa straniim investitorima, što rezultira saačinjavanjem predloga odgovarajućih osnivačkih dokumenata od strane advokata koji je danima učestvovao u tim konsultacijama. Hoće li nakon svega toga, notar – preko svoje sekretarice, saopštiti strankama koje podatke i dokumente treba da mu dostave, na osnovu čega će on sastaviti odgovarajuća dokumenta, jer opcija dostavljanja onoga što su stranke same prethodno sastavile, čak ni kao koncept, nije predviđena uputstvom koje su notari dobili – valjda od pomenutog dvojca.

– Kako piše štampa, već je poprilično odmakla i inicijativa da se pri opštinama osnuju službe pravne pomoći koje će građanima besplatno pružati pravne usluge. Logično je pretpostaviti da će se država u okviru sveukupnog projekta razvlašćivanja advokata postarati da te usluge budu i kvalitetne, što će po prirodi stvari odvući od advokata i one preostale poslove, tako da bi Srbija, po zamisli pomenutog radikalnog asistentskog dvojca, u doglednoj budućnosti mogla postati prva zemlja u svetu sa podržavljenom advokaturom i u tome je suština čitavog ovog projekta – ovoj zemlji ta vrsta kreatora nikada nije nedostajala.

Bilo bi jako interesantno čuti, ako već Predesednik vlade nema nameru da se bavi advokatima jer ima neograničeno poverenje u svog ministra pravde, da Gospođa Tanja Mišćević, glavni pregovarač za pristupanje Evropskoj uniji, uoči otvaranja razmatranja poglavlja o pravosuđu, kaže šta misli o ovom projektu.

DC, 19.10.2014.