Leto je toplo, pretoplo. Najtoplije u ovom veku. Oboreni su svi rekordi od kako se temperatura meri. U avgustu je 13 dana uzastopno temperatura prelazila 40. podeok, ali država drži stvari pod kontrolom. Svuda oko nas proglašavaju se vanredna stanja, a kod nas – temperatura je onolika koliko odredi dežurni urednik RTS-a. Nama ni to, ni trostruko veća od dozvoljene radijacija ultravioletnog zračenja ne može ništa. Ko da proglašava vanredno stanje kad je u toku obnova i izgradnja. Vremenski izveštaji su prava sprdačina. Temperature se za isto doba dana u istom mestu razlikuju i po deset stepeni. Upalilo sunce, prži i nebo i zemlju, misliš sad će da kažu 50 stepeni. A ono, samo 30. Priznali su, doduše, da je ponekad bilo i oko 40. Javljaju se ljudi, imaju svoje termometre, kažu izmerili u hladu 45. Onda stiže naučno objašnjenje kako se mere temperature. Dozvoljene su razlike od + – 5 stepeni. Na primer u Novom Beogradu, gde nema mnogo zelenila, asfalt se upali i slično. Znači, pošto živim na Novom Beogradu, bilo je i 45 stepeni – u hladu. Koliko je onda bilo na suncu. Idemo dalje, sve je pod kontrolom. Šta zna dete šta je trista kila – uzme i nosi.

* * *

       Na ovim vrućinama pola Beograda je bez vode. I o tome nas u najnovijoj jutarnjoj rubrici na RTS-u uredno obaveštavaju po istom scenariju koji je prethodio preuzimanju Gradskog saobraćajnog preduzeća – eto vidite ni vode nema kad je grad u rukama opozicije. Ni najmanje nisam zadovoljan opozicionom vlašću u Beogradu, pogotovu ne ovom SPO-vskom, o tome sam dosta već pisao, ali ne verujem da će Vodovod odmah preuzeti, jer do izbora ima više od mesec dana. To će se desiti negde uoči izbora koji su zakazani za 24. septembar. Dotle, strpite se, a onda – ima vode, živeli izbori. Za koga ćete vi da glasate?

* * *

       I dok se opozicija i dalje bavi sama sobom, udružena koalicija „narodnog jedinstva“ je već spremna. Svakog dana niče po neki novi most. Radi se udarnički, deli se ordenje. Glavna zvezda je direktor Direkcije za obnovu zemlje Milutin Mrkonjić, zvani – pre roka. Gde se on pojavi, a stiže svuda, radovi se završavaju pre roka. Pošto se pomalo razumem i u ekonomiju, pitam se kako država uspeva kod toliko otvorenih javnih radova da drži novčanu masu i inflaciju pod kontrolom. Zlobnici kažu da se radi na veresiju, a isporučioci materijala i opreme  – da im plaćaju samo 20 odsto od izvršenih isporuka. Ostalo, na poček. Znači to ćemo tek da plaćamo – kad prođu izbori.

       Najnoviji hit je izgradnja 100.000 stanova u narednih 10 godina – 10.000 stanova godišnje. Lepo zvuči, treba narodu stanova. Prevashodno su namenjeni mladim bračnim parovima. Još lepše zvuči – mladi treba da vide perspektivu. Raspisan je i konkurs. Uslovi konkursa su jasni: kandidati treba da su mladi, da su braku, da je bar jedan od njih zaposlen, da nemaju u vlasništvu kuću ili stan  – imaš kuću, nemaš stan. Nigde ne piše da je stranačka pripadnost uslov konkursa, tako da i to lepo zvuči.

       Cena kvadrata je 17.000 dinara, što je pre mesec dana, na dan određivanja ove cene, bilo oko 700 DEM po tržišnom kursu. Danas, 24. avgusta, to je već ispod 600 DEM. Za one iz dijaspore, i oni mogu da konkurišu, cena je 1.150 DEM. Pošto je očigledno da odnos marka/dinar nikako nije 15, jer je zvanični kurs 6, a tržišni od 28,5 do 30, šta je u pitanju – da očešemo zemljake – imaju oni para, ili da oni prvi dobiju stanove ispod tržišne cene. Pošto analitičari kažu da je 1.150 DEM kvadratni metar i realna cena izgradnje, biće da je u pitanju ovo drugo. Ostali uslovi nisu baš do kraja jasni – ali to ćemo naknadno, ne može sve odjednom, važno je da je ideja dobra. Za sada se zna samo da je minimalno učešće 30 odsto, a ko da više – ima prednost. Razlika – na kredit od 20 godina, sa kamatom od pet odsto godišnje!

       Za neupućene, jedan primer iz prakse sa obračunom kamate prema važećim propisima o izračunavanju stopa zakonske zatezne kamate. Na dug od 100.000 dinara, u periodu od 15. septembra 1999. godine do 24. januara 2000 godine, dakle za period nešto veći od četiri meseca, zatezna kamata iznosi 26.718,78 dinara, ili 26,7%. Pri tom, opet iz prakse, ni ovakva kamata ne pokriva stvarnu štetu poverioca usled realne inflacije, pa su sporovi za naknadu štete radi ostvarivanja razlike u šteti česta pojava.

       Doduše, vraćajući se na uslove za izgradnju stanova, „ostatak finansijske konstrukcije je u rukama Narodne banke Jugoslavije“, tako da onih pet odsto godišnje kamate ne mora ništa da znači. Pogotovo ako se ima u vidu da metod revalorizacije kredita za sada nije poznat, kao ni iznosi zavisnih troškova – cena zemljišta i infrastrukturnih priključaka (struja, voda, grejanje i sl.). Proizilazi da se za sada mnogo toga ne zna, pa ni kolika će da bude otplata kredita.

       Očigledno je da računica nije baš mnogo bistra, ni ekonomska, a još manje tržišna, pa će država uskoro morati da se suoči sa konkretnim problemima – ili će izračunati realnu cenu kredita, u tom slučaju visina otplate može da postane previsoka za naše uslove, ili će da pribegne starom oprobanom socijalističkom metodu – da uzme od jednih i da drugima, onima koji će te stanove dobiti. U svakom slučaju ne može se izbeći pitanje ko će da plati razliku po ovakvoj računici. Platiće je oni koji će da rade udarnički, a čekaju da prime svoju platu. Platiće je i svi ostali zaposleni, i oni koji ne ispunjavaju uslove konkursa, a koji i dalje izdvajaju obavezni stambeni doprinos. Stanove će i dalje dobijati podobni, a nepodobni će ih i dalje finansirati. Zar nismo baš nikakve pouke izvukli iz najveće krađe koja je zadesila ovaj narod od Drugog svetskog rata naovamo. Rasprodaja društvenog stambenog fonda, koji smo svi gradili, onima koji su imali sreću da ih dobiju – za cenu letovanja u Rafailovićima. Sada ti dvostruki srećnici – jednom kada su stan dobili i drugi put kada su stan otkupljivali – izdaju pod kiriju te iste stanove onima koji su ih zajedno sa njima gradili. Pravdali smo to time da idealno rešenje ne postoji, a da se mora raščistiti sa reliktima društvene svojine i slično – i vuk je pojeo magarca. Sad opet ulazimo u slične konstrukcije, a mene kao građanina niko ne pita da li u tome hoću da učestvujem ili neću. Pitaju se samo oni koji će stanove dobiti, a ja ću i dalje morati da plaćam obavezni doprinos za stambenu izgradnju.

       Ekonomisti su odmah izračunali. Država bi samo u prvoj godini kroz obavezno učešće mogla da inkasira oko 300,000.000 maraka. Nije loše. A posle – videćemo, ko će sad još i o tome da vodi računa. Uz to, izbori su na pragu. Baš me interesuje za koga će da glasaju ovi što su konkurisali za stanove. Nisu valjda ludi da glasaju za opoziciju, pa da im sutra neko izračuna realnu cenu stana i visinu otplate. Ni to nije loše – to je pravi izborni hit! A šta ako se ova prevara otkrije. To tek nema nikakve veze. Zar bi bilo prvi put da se u ovoj zemlji uz blagoslov države ili od same države vrše prevare.

Nastaviće se

* * *

Knjigu O OPANČARIMA I OPANCIMA možete poručiti i pouzećem preko e-maila: opancar39@gmail.com, po ceni od 500,00 Dinara plus postarina. Akcija traje do Sajma knjiga ili do rasprodaje ovog izdanja.

Istovremeno vas obaveštavamo da je u pripremi izdavanje nove knjige istog autora OPANČARSKA HRONIKA koja treba da se pojavi iz štampe do Sajma knjiga. Knjiga obuhvata blogove pisane na dogadjanja tokom 2013. godine.