Sa cigaretama se dešavaju slične stvari. I njih čas ima, čas nema, čas se slobodno prodaju, čas ih ad hoc organizovana racija zapleni. Država optužuje Crnu Goru za šverc cigaretama, a Crna Gora kaže da je nedavno u slovenačku luku Kopar uplovio brod pun cigareta plaćenih preko privatne Offshore firme sa sedištem u Vaduzu, vlasništvo jednog našeg uvaženog biznismena mlađe generacije, čije ime ipak ovde ne pominjem da mi Zlatko ne bi sudio. Ako je to tačno, valjda je tu i odgovor zašto se neke cigarete plene, a neke ne.

* * *

       Penzioneri predstavljaju jedan vrlo interesantan fenomen. Na prvi pogled čovek bi trebalo da ih žali – godine i bolesti pristižu, penzije male i neredovne. Podrazumeva se da retko ko može da živi od plate ili penzije, pa zato caruje siva ekonomija. Normalno je da su tu oni mlađi u prednosti. Međutim, ni penzioneri se ne daju. I oni su pronašli svoj biznis. Nisu baš u nekom poslu, ne idu na igranke, rano ležu, a ujutru zorom ranom – čekanje po redovima ispred „Pekabete“, „Centroproma“ i ostalih samoposluga. Nešto će, valjda, da stigne. Pokupuju ulje, šećer, brašno. Ne stiže to baš često, ali nema veze. Bar će mleko da pokupuju, ono dnevno. Za trudbenike je dobro i ono dugoročno od 27 dinara. Ako ni to ne ugrabe, opet nema veze, bar se lepo družimo, svi se poznajemo, što bi rekla naša bivša braća, malo očijućemo sa komšinicom i – lepo nam je. Tu se prepričavaju razne zgode, a najuzbudljivije je koliko je ko juče mleka uspeo da ugrabi. Kažu da posle od toga prave sir koji prodaju po pijacama po 100 dinara.

       Da se vratim na prethodno pitanje – da li im je zaista lepo. Očigledno jeste, jer sva istraživanja pokazuju da na izborima listom glasaju za Miloševića. Oni su  glavna režimska uzdanica. Na njihove glasove mogu unapred da računaju. Sa njima ne moraju posebno ideološki da rade. Dovoljno je da im i dalje besplatno daju „Politiku“, a tamo lepo piše da svega ima u izobilju i da će nam uskoro biti još lepše. Još ako im uoči izbora daju ulja i šećera, eto dobitne kombinacije.

* * *

       Dok je gore navedena populacija interesantna, ne znam šta da kažem za one u raseljenju – bar za neke od njih. Iz dijaspore, kako to režim voli da kaže. Svake godine, negde krajem leta, režim uspe da sakupi jedno 200–300 takvih. Pozovu ih, lepo ih prime, ugoste, daju im najviši tretman. Kad ne dolaze strani političari, državnici i biznismeni, dobri su i ovi naši. Glavni domaćin im je večito nestašna Borka Vučić, predsednica Beogradske udružene banke i ministarka za odnose sa međunarodnim finansijskim organizacijama. Koje crne organizacije smeju uopšte da sarađuju s nama i koji je to ministar za očigledno međunarodne rabote koji ne može ni da putuje u inostranstvo – ne daju joj oni s kojima ona treba da sarađuje. Ništa to našoj Borki ne smeta. Nikad mlađa i lepša u svojih sedamdeset i dobrih kusur godina. Skakuće oko prizvanih biznismena ko devojčica. A oni, zauzvrat, obećali da niko neće da uloži u domaće poslove manje od sto maraka. Zahtevaju takođe da se Milošević izabere za doživotnog predsednika. Oni – sa distance, valjda znaju šta je za nas najbolje.

       Ni sportisti, oni što igraju u inostranstvu, ne zaostaju za njima. Uoči većih takmičenja i značajnijih utakmica, navrate bar do ministra za sport i omladinu, odvoje deo dragocenog vremena za promociju nekog kluba mladih socijalista ili JUL-a. Ovi im zauzvrat obezbede sponzore, proglase ambasadorima dobre volje, podele diplomatske pasoše i ovi se presrećni vrate u pečalbu. I oni – odande, znaju šta je za nas najbolje.

Nastaviće se

* * *

Knjigu O OPANČARIMA I OPANCIMA možete poručiti i pouzećem preko e-maila: opancar39@gmail.com, po ceni od 500,00 Dinara plus postarina. Akcija traje do Sajma knjiga ili do rasprodaje ovog izdanja.

Istovremeno vas obaveštavamo da je u pripremi izdavanje nove knjige istog autora OPANČARSKA HRONIKA koja treba da se pojavi iz štampe do Sajma knjiga. Knjiga obuhvata blogove pisane na dogadjanja tokom 2013. godine.