Brine nas to odbijanje i očekujemo da se sada sruči na nas sav bes svetskih moćnika. Da se ne ostvari ona Ahtisarijeva pretnja – Beograd će biti ravan ko ovaj sto. Na sreću, sa Zapada stižu

umirujuće vesti! Čak i Džejmi Šej, portparol NATO-a, izjavljuje da oni ne smatraju da su razgovori propali. Izgleda da su i oni shvatili da su prvog dana preterali u strogoći, a svakako i u nekorektnosti. Nije valjda opet  Britanac – general Džekson, bio kreator takvog početka.

       Iz nekog razloga, vojni predstavnici Rusije prvog dana nisu ni učestvovali u razgovorima. Sutradan je ruskom vojnom atašeu javljeno da se uključi u razgovore, pa je on hitno – automobilom, krenuo iz Beograda za Kumanovo, gde su razgovori vođeni.

* * *

       U međuvremenu, Černomirdin u Moskvi i dalje dokazuje svoju nevinost. Najviše ga optužuju iz Dume, ruskog parlamenta. Navodi se i spisak prvobitnih zahteva od kojih je tokom pregovora sa Talbotom i Ahtisarijem odustao: da se radi o neisprovociranoj akciji NATO-a protiv Jugoslavije, da se agresija obustavi bez ikakvih prethodnih uslova, da povlačenje započne tek posle prekida bombardovanja i da to povlačenje bude samo do nivoa koji obezbeđuje jugoslovenski suverenitet na Kosovu, da bude definisana ruska zona odgovornosti u okviru mirovnih snaga. Zatim, zamera mu se na pristanku da se sa Kosova povuku sve jugoslovenske jedinice, da zemlje agresora učestvuju u mirovnin snagama pa čak i da zauzmu sve ključne komandne pozicije i, konačno, što je faktički dozvolio da Ujedinjene nacije budu samo alibi NATO-u, ne samo za ono što je do sada činio, već i za sve ono što mu se u budućnosti bude prohtelo da čini. Spisak onoga što je uspeo tokom pregovora nije sačinjen.

       Černomirdin na to izjavljuje da to što ga iz Dume optužuju, za njega u stvari predstavlja i najbolji znak da je radio dobro. Ko shvati, razumeće!

       U zaštitu ga uzimaju predstavnici „finansijsko-političkog klana“, gde inače i sam spada. Ovi drugi idu toliko daleko da čak zahtevaju i povlačenje generala Ivašova, člana Černomirdinovog tima u pregovorima, koji ga je u stvari i provalio.

       Jeljcin ne želi da se zameri ni jednima ni drugima, pa kao Pašić izjavljuje da su u pravu i jedni i drugi, ali, za svaki slučaj, dalju misiju poverava ministru inostranih poslova Igoru Ivanovu, koji je u međuvremenu boravio u Kini da se sa njima dogovori kako će zajedno dalje. Polazeći na sastanak ministara inostranih poslova Glavnih 8, gde treba da se sačini predlog rezolucije Saveta bezbednosti, odmah po sletanju na aerodrom, Ivanov optužuje alijansu da su kroz razgovore o vojno-tehničkim pitanjima pokušali da provuku čitav niz političkih pitanja koji spadaju u nadležnost Ujedinjenih nacija, a jedan neimenovani član njegovog tima izjavljuje da, ako bi se prihvatilo sve ono što general Džekson u Kumanovu želi da provuče kroz vojno-tehnički sporazum, rezolucija Saveta bezbednosti ne bi više bila ni potrebna, jer bi se uloga Ujedinjenih nacija svela na puku formalnost.

       Ovakav nastup budi nadu da će ipak nešto od „jugoslovenskog suvereniteta i teritorijalnog integriteta“ na Kosovu ostati. Međutim, sutradan je već objavljeno da je nacrt Rezolucije usaglašen. Nije objavljeno šta je Ivanov popravio od onoga što je pod Černomirdinom nakrivo krenulo, a od novih stvari je objavljeno i to da će se Rezolucija bazirati na članu 7 Povelje Ujedinjenih nacija – što podrazumeva pravo na upotrebu sile, a ne na članu 6 – što bi podrazumevalo da se upotreba sile može primeniti tek na osnovu saglasnosti Ujedinjenih nacija. U predlogu Rezolucije se takođe navodi obaveza Beograda da sarađuje sa Haškim tribunalom, a pošto u međuvremenu optužnica protiv jugoslovenskog rukovodstva nije povučena, to znači da će Beograd morati dobrovoljno i da ih isporuči, a ako ne bude hteo, moći će ponovo da nas bombarduju – i to ovoga puta legitimno.

       Kanađani su odmah shvatili o čemu se radi, pa nude da se njihov doprinos mirovnom kontingentu sastoji od 800 policajaca. Ja sam mislio da je policija samo za domaću upotrebu, da „vrši obdukcije“ i učestvuje u hvatanju onih koji ne žele dobrovoljno da idu u Hag.

       Konačno se oglašava i „Malena Odvrajt“, kako je ovde u jednoj pesmi nazivaju, objašnjavajući da će Srbi koji pretenduju da na Kosovu učestvuju u nekakvim institucijama vlasti, morati prvo da se isele sa Kosova, a zatim da apliciraju kod NATO-a, a oni će, razume se, takve zahteve savesno razmotriti. Iz čisto diplomatskih razloga nije upotrebila terminologiju – da traže vize. Objasnila je takođe da na graničnim prelazima prema Makedoniji i Albaniji neće biti ni Srba ni Jugoslovena. NATO će, u ime njihovog suvereniteta, teritorijalnog integriteta i celovitosti, kontrolisati koje se sve izbeglice vraćaju u Jugoslaviju – i to bez viza.

       Gospođa je na kraju objasnila, kako to i priliči njenoj ulozi u ovom pozorištu, da su ovako veliki  uspesi NATO diplomatije, ostvareni kombinacijom diplomatije i sile, a da su pored nje u toj diplomatiji učestvovali i njeni pomoćnici Kuk, Vedrin i Fišer, koji takođe zaslužuju posebno priznanje. Ne znam kako će to da oceni njen profesor Zbignjev Bžežinski, prvi čovek nacionalne bezbednosti SAD-a u vreme Niksona i Kisindžera, koji je nedavno izjavio da je ona bila jedan od njegovih najnetalentovanijih đaka. Za mene koji sam u ovim stvarima čist amater i koji sam u svom neznanju do sada smatrao da su diplomatija i sila totalno oprečni pojmovi, ovo predstavlja čistu sionsku diplomatiju.

Nastaviće se