Izbegavam da se ovako ovlaš upuštam u materiju koja mi je i najbliža, ali ne mogu, a da ne pomenem i odluku Međunarodnog suda pravde u Hagu, koji je nedavno, većinom glasova, odbio tužbu Jugoslavije i zahtev za obustavu bombardovanja, kao privremene mere, jer je zaključio da u konkretnom slučaju ne postoji genocidna namera da se uništi jedan narod – u ovom slučaju srpski. Pre svega, za one pravnički manje upućene, Međunarodni sud pravde u Hagu nije isto što i novokomponovani Haški tribunal. Međunarodni sud pravde u Hagu je stara pravosudna institucija, sa zavidnom reputacijom, pa je logično pretpostaviti da su i njegove sudije na tom nivou. Iz činjenice da je zahtev Jugoslavije odbijen većinom glasova mnogo se zaključaka može izvesti. Nije taj pravni problem, za sudije tog renomea, bio toliko složen da se na njemu ispolje tako oprečna pravna stanovišta. Pre će biti da se i taj sud preusmerava u skladu sa novim svetskim poretkom. Naravno, mi nemamo informacije ni o stavovima onih sudija koji su glasali – za, ni onih protiv, ali bi bilo interesantno znati i iz kojih zemalja su sudije bile, pa ostaje da i o tome pretpostavljamo. A to što je predsedavajući sudija Kristofer Veramantri izjavio „da je sud duboko zabrinut upotrebom sile u Jugoslaviji“ i upozorio da „pod postojećim uslovima takva upotreba sile otvara veoma ozbiljna pitanja u vezi sa međunarodnim zakonoma“, pomaže i mnogo kazuje – ali ne leči.

* * *

       U međuvremenu, pomoćnik „za ometanje igre“ državnog sekretara SAD-a, gospodin Stroug Talbot, onaj vremešni šmeker što se samo smeje, putuje Evropom, učestvuje u pregovorima svih mogućih vrsta sa zadatkom da kupuje vreme, a da pri tom, u „pregovorima“ koje vodi, ne popusti nikome ni u čemu ni za jedan milimetar – pregovara u Moskvi sa ruskim generalima povodom sada njihovog, američko-ruskog, sporazuma o vojnotehničkim pitanjima, a u vezi zajedničkog učešća u mirotvornoj akciji na Kosovu. Naime, u svojoj zahvalnici za doprinos Rusije iznalaženju diplomatskog(!) rešenja za Kosovo, predsednik Klinton je lično izrazio želju da i Rusi učestvuju u mirovnoj misiji. Da se ne bi zadržavali oko tehničkih pitanja u vezi sa tim, te time bespotrebno odlagali pripremu napred pominjane, a potom i usvojene Rezolucije Saveta bezbednosti, dogovoreno je da se o tome Amerikanci i Rusi naknadno dogovore. Rešenje slično onome koje je uspešno primenjeno i u beogradskom dokumentu Ahtisari–Černomirdin.

       Naravno, sa američke strane u razgovorima učestvuje pomenuti gospodin Talbot, a rusku delegaciju predvodi general Ivašov, onaj isti general koji se nije složio sa uspehom Černomirdinove prethodne misije. U međuvremenu, udruženi pobednici se uveliko pripremaju za iskrcavanje na Kosovu – nešto slično savezničkom iskrcavanju u Normandiju i Bretanju za vreme Drugog svetskog rata, a Talbot i dalje uspešno vodi pregovore u Moskvi. Rusi hoće da pošalju 2.200 padobranaca – nemaju para za više, a gospodin Talbot smatra da im je to mnogo. Traže i da dobiju svoju sopstvenu zonu odgovornosti – Talbot ne da. Rusi zahtevaju da svojim jedinicama, ma koliko male bile, samostalno komanduju – Talbot ne da. General Ivašov saopštava da se razgovori vode bez konca i kraja – Talbot se na to smeši i onako prijateljski diže obe ruke sa palčevima podignutim uvis. Rusi saopštavaju da se razgovori suspenduju na neodređeno vreme, a Talbot se i dalje smeši i kreće u Brisel  da održi jednu od svojih već poznatih konferencija za štampu – ovog puta o uspešno vođenim moskovskim pregovorima! Sionska diplomatija je i ovoga puta uspešno primenjena.

Nastaviće se

* * *

Knjigu O OPANČARIMA I OPANCIMA možete poručiti i pouzećem preko e-maila: opancar39@gmail.com, po ceni od 500,00 Dinara plus postarina. Akcija traje do Sajma knjiga ili do rasprodaje ovog izdanja.

Istovremeno vas obaveštavamo da je u pripremi izdanje nove knjige istog autora OPANČARSKA HRONIKA koja treba da se pojavi iz štampe do Sajma knjiga. Knjiga obuhvata blogove pisane na događanja tokom 2013. godine.