Poražena je i kompletna zapadna politika sa svim svojim i prisvojenim organizacijama koje su u ovom suludom ratu protiv nas učestvovale.

       Poražena je oficijelna američka vlada, jer se ovog puta više nego ikad do sada pokazalo da je to gomila pukih izvršilaca iznad kojih postoji neko ko stvarno odlučuje ne samo o američkim već i svetskim zbivanjima. Da li je to krupni kapital, sionski ili neki drugi mudraci, nije mnogo ni bitno.

       Poražene su zbog toga i sve vlade „udružene“ alijanse. Zbog toga i zbog nečeg što je još tužnije –  zaista je bilo jako mučno gledati kako perjanice evropske civilizacije i kulture, tobož u ime nekakve humanitarne akcije, slepo i bez pogovora prate Ameriku, zemlju kauboja skupljenu s koca i konopca pre jedva dvesta godina, koja u toj svojoj prekratkoj istoriji može samo da zbraja koliko je naroda do danas uništila i unazadila. Ako je to savremena civilizacija, presrećan sam što sam imao priliku da živim i u nekoj drugoj civilizaciji.

       Poražena je i Evropa. Konačno se našla zavidno ujedinjena u jednoj krajnje bizarnoj akciji – ubijanju i uništavanju jednog starog evropskog naroda, jedne suverene evropske države koja je  postojala odvajkada u toj istoj Evropi.

       Pri svemu tome ispoljen je i jedan bezmerni cinizam, sve u ime nekih lažnih humanitarnih ciljeva. Ako bi razlozi zbog kojih je ova udružena akcija preduzeta bili opravdani i ako je, kako njeni protagonisti kažu, uspešno izvedena, te ako to predstavlja taj novi svetski poredak, onda nam ostaje samo da vidimo ko je sada na redu, jer razloga za to ima na pretek – Britanija zbog Severne Irske, Francuska zbog Baskije i Korzike, Španija zbog Baskije i dr., da ne idemo dalje od Evrope. Naravno, ni Britanija, ni Francuska, ni Španija se ne osećaju ugroženim, jer one su u pobedničkom brodu, pa se pravila novog svetskog poretka na njih ne odnose. Ne samo da je takvo verovanje krajnje licemerno, već je i naivno. Pa nije valjda New world order izmišljen samo zbog Jugoslavije. Šta će biti posle?

       Imperatori koje je istorija do sada poznavala bili su neuporedivo pošteniji. Osvajali su i ubijali – zbog osvajanja. Ubijali i bili ubijani. Nisu se krili ni iza kompjutera ni iza tehnologije, ni iza nekih izmišljenih humanitarnih akcija. Pošteniji je bio i Hitler. U svojoj sumanutoj glavi odlučio je da zarati protiv celog sveta. Vi ste – svi zajedno, zaratili protiv Jugoslavije!

       Poražena je i Rusija i ona, konačno, treba da prestane sebe da smatra svetskom silom. Jasno je to svima, pa valjda i njima. Pre neki dan je španski ministar odbrane otvoreno izjavio da oni više i nisu neka sila, te da bi trebalo da im se oduzme status stalnog člana Saveta bezbednosti. Valjda, da svojim pravom veta ne bi zajebavali njih – novu svetsku silu, a sve to u duhu novog svetskog poretka. Poraženi su i to na jedan ponižavajući način. Tu i tamo udruženi moćnici su im podarili neku ulogu u ovom pozorišnom komadu i oni su pokušali nešto da učine. Kada su, kako-tako, u ulozi posrednika, priveli ovu krvavu dramu kraju, sa Zapada, i to od gospođe Medlin Olbrajt lično, poručeno im je da oni nisu ovlašćeni da razgovaraju o zahtevima NATO-a, formulisanim u vidu ultimatuma, već samo da šašave Srbe ubede da prihvate bezuslovnu kapitulaciju. Time je udruženi Zapad ostvario još jedan od svojih strateških ciljeva. Povratio je kredibilitet svom čedu NATO-u, koji je jednog momenta bio ozbiljno doveden u pitanje. Važno je to, jer trebaće im NATO za nove humanitarne akcije.

       Kada se, kako-tako, porodio nekakav „usaglašeni“ dokument koji su gospoda Ahtisari i Černomidin doneli u Beograd, koji je, razume se, morao da bude prihvaćen, Ahtisari je, u ulozi pobednika, sa potpisanom kapitulacijom u džepu, sleteo direktno na samit velikih koji se upravo održavao u Kelnu. Dirljivo je bilo videti doček pobednika. Onako harizmatičan, sa štapom na koji se oslanjao, delovao je kao čovek koji dolazi direktno sa fronta. Tako tople zagrljaje i čestitke odavno nisam video. Ne sećam se, bio sam mali, ali ne verujem da su pobednici jedan drugom tako čestitali ni posle Drugog svetskog rata.

       Nemamo, naravno, informacija kako su ti „pregovori“ tekli, jer u ovoj zemlji nije običaj da se narod o tome obaveštava. Narodu je ovde namenjena druga uloga – da ni jednu stopu srpske zemlje ne prepusti gnusnom neprijatelju, a o onome što treba da zna biće naknadno obavešten zvaničnim saopštenjem.

       Prema izvorima „Telegrafa“, pregovori su otprilike ovako izgledali – Milošević:  „A šta ako ne prihvatimo ovaj predlog?“. Ahtisari: „Beograd će biti ravan ko ovaj sto!“ Černomidin, prema istim izvorima, nije na taj argument imao komentar, pa ostaje da se veruje da je u pitanju bio zajednički stav.

Nastaviće se