MOLITVA (Odlomci iz knjige O OPANČARIMA I OPANCIMA – Treći deo) – Nastavak 5

24 avgusta, 2014 u rubrici O opančarima i opancima

Poražen je i OEBS – Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju, jer sem slepe poslušnosti ne samo udruženoj evropskoj alijansi, već i Americi koja „zbog svojih nacionalnih interesa“ očigledno rukovodi i bezbednošću u  Evropi, ništa nije pokazala. Verifikaciona misija, koju je predvodio kompromitovani Vilijem Voker, a koja je pod njenom firmom boravila na Kosovu, bila je, u stvari, zadužena za pripremu potonjih bombardovanja, logistiku, snimanje terena, postavljanje lokatora i organizaciju špijunske mreže za podršku budućim vojnim akcijama. Poražene su i same Ujedinjene nacije i pogažena njena Povelja. I o tome je već bilo reči. Gospodin Kofi Anan jednostavno nije smatrao da sve ovo što se dešavalo, uključujući i otvoreno nipodaštavanje najvažnije svetske organizacije koju vodi, predstavlja dovoljan razlog za sazivanje vanredne skupštine Ujedinjenih nacija. Valjda bi, po njemu, samo izbijanje trećeg svetskog rata bio dovoljan razlog za to. Tu i tamo, po zahtevu svojih nalogodavaca iz komšiluka, oglasio bi se ponekad predsedničkim saopštenjem, tražeći da Jugoslavija hitno oslobodi uhapšene špijune ili ratne zarobljenike, iako nam rat nikad nisu ni objavili, jer su svi oni pod zaštitom njegove organizacije. Jedino Jugoslavija nije pod njegovom zaštitom. Izrazi, doduše po koju zabrinutost zbog civilnih žrtava koje stradaju, i – to je sve. Obilazi Evropu i, naravno, priča o Kosovu. Posetio je i Makedoniju, da obiđe trupe alijanse, bio je čak i u Albaniji da poseti i tamošnje savezničke trupe, jedino u Jugoslaviju ne dolazi. Zašto, gospodine Anan? Pozvali smo Vas. Čega se plašite, pa mi smo stari prijatelji još iz Pokreta nesvrstanih.

* * *

       Poražen je čak i NATO, iako je voljom svetskih moćnika postao svetski žandarm i njihova ubojita pesnica. Izrastao je iz odbrambene organizacije Severnoatlantskog pakta, kako mu piše u „rešenju o registraciji“, u nadnacionalnu nemilosrdnu agresorsku organizaciju, spremnu, ako zatreba, da udari i po svojim osnivačima – ukoliko bi im nekim čudom palo na pamet da istupe iz redova osnivača. NATO se očigledno oteo i to bi trebalo da brine – i to, ne samo Jugoslaviju!     Kada je pre izvesnog vremena „greškom“ bombardovana Ambasada Kine u Beogradu, specijalnim avionom, čudom savremene tehnike, koji je u tu svrhu direktno poleteo iz Amerike i kada se videlo da Kineska ambasada, po saznanjima evropskih ratnika, nije bila na spisku „legitimnih“ meta, ispostavilo se da postoje i drugi spiskovi, za koje siroti Evropljani čak i ne znaju. Kad je tim povodom Nemačka, kao tadašnji koordinator Evropske unije, postavila zahtev da ubuduće i ostale članice učestvuju u odabiranju „legitimnih“ meta, NATO ih nije udostojio čak ni zvaničnog odgovora. Jednostavno im je, preko svog vrlog portparola Džejmi Šeja poručio da zbog tog „incidenta“ NATO nema nameru da menja svoju dosadašnju praksu. Ako, neka i oni vide šta znače saopštenja by Mr. Šej.

       Pa čiji je onda NATO? Zar nije njihov? Kako je bio dalekovid pokojni Šarl de Gol! Međutim, takav imidž NATO-a bi mogao biti i početak njegovog kraja, a nama Jugoslovenima će ostati za utehu da smo i za to mi bili zaslužni. Veoma utešno!

Nastaviće se