Vest: Savet Republičke radiodifuzne agencije je ponovo odlučio da  nacionalna frekvencija koju je nekad koristila TV Avala ne bude data ni jednom od onih koji su za tu upražnjenu frekvenciju konkurisali – Ni TV Nova, ni TV Kopernikus. Pošteno – ni po babu ni po stričevima! Ima da ti nedam, pa puk’o!

       Ima međutim i onih, gde i ja spaadam, koji smatraju da Savet RRA nije tu frekvenciju ni ovog puta dodelio zbog sopstvene nesposobnosti da takvu odluku donese. I dalje, da se ta njihova nesposobnost ne zasniva na nekim objektivnim razlozima, već na sopstvenoj pogrešnoj praksi, koja se zasniva na pogrešno donetom Statutu, koji su opet sami doneli.

       Usuđujem se da javno ustvrdim da njihov statut kojim je propisana mogućnost tajnog glasanja kod donošenja odluka nije u skladu sa Zakonom o radiodifuziji – na osnovu kog zakona je inače taj statut i donet. Čitav Zakon se zasniva na principu javnosti rada i postupanja, a oni doneli Statut u kome piše da se odluke donose tajnim glasanjem, čime je taj osnovni princip u potpunosti obesmišljen. Dokaz tome je upravo ovo što se dešava već pune dve godine.  Kako može da se uvede tajno glasanje ako u Zakonu piše da je u slučaju jednakog broja glasova, odlučujući glas predsednika Saveta, a u njegovom odsustvu glas zamenika predsednika. Ko će kod tajnog glasanja da prepozna koji je glas Predsednika, a koji Zamenika? U konkretnom slučaju, bilo je kako kažu nerešeno 4:4, od ukupno 9 članova Saveta, što znači da, čak i da onaj jedan nije bio uzdržan već odsutan, od osmoro koji su glasali jedan od njih je bio glas predsednika ili zamenika. A ako je to tako, kako može ishod glasanja da bude neodlučan.

       Sva ta nerazumevanja nastaju kao posledica tajnog glasanja. Uz to, kako je moguće da neko bude uzdržan od glasanja. Pa nije to njegova privatna stvar i pravo da svoje privatno pravo koristi ili ne koristi. Članovi Saveta RRA su izabrani da u ime građana vrše jednu javnu funkciju, koja podrazumeva i donošenje odluka. Kud bi nas odvelo kad bismo, na primer, takvu praksu uveli i u krivično pravnim suđenjima – jedan od 3 ili 5 članova sudijskog veća kod glasanja prilikom donošenja presude kaže – ja se uzdržavam od glasanja!  Ostala četvorica: 2:2. Presude nema. U međuvremenu, nastupila zastarelost – Šarić (na primer) se obrije, začešlja i ode kući. Ovde, na žalost, neće niko ni u zatvor ni iz zatvora. Ovde je kazna samo šteta za državu. Doduše, ne ni tako mala – dve godine džava ne može da ubira naknadu za korišćenje frekvencije. A šta ako se neko od pretendenata na frekvenciju u međuvremenu “otvori”, pa ustartuje nekog is suprotne četvorke, pa ovaj naprasno promeni mišljenje – Nisam majke mi! Nije to što mislite, nego pročitao sam ono što piše onaj u “Opančaru” pa mi bilo neprijatno. To u varijanti  da ga identifikuju među anonimnim glasačima. Još jednostavnije je da kaže – Ne, nisam to bio ja. Ja sam i do sada isto glasao!

       I dalje. Koji je taj tako nepremostivi nesklad, da nerešen skor traje pune dve godine. Imam li pravo ja, kao građanin i poreski obveznik ove zemlje, da znam šta je u pitanju. Da vidim kako onaj koga sam ovlastio da u moje ime i za moj račun vši tu javnu funkciju, to čini. Da mu pomognem, ako je u pravu ili da mu zamerim ako greši. Šta znače one silne fraze – prepun ih je pomenuti zakon, o javnosti obavljanja te funkcije.

       Gledam spisak članova Saveta. Svi su oni birani “iz reda uglednih stručnjaka iz oblasti koje su od značaja za obavljanje poslova iz nadležnosti Agencije (medijski stručnjaci, stručnjaci za oglašavanje, pravnici, ekonomisti, telekomunikacioni inženjeri i drugi”.

       Predsednik, koiji je istovremeno i pravni zastupnik (direktor) Agencije, je iz redova onih “drugih” – pop, episkop jegarski Dr. Porfirije (šta li mu piše u OP obrascu, koji kao zastupnik pravnog lica mora da overi u opštini). Nije mi slučajno ovo palo na pamet. Setih se nedavnog slučaja iz prakse. Pitali me iz firme za koju radim kao konsultant šta da rade – došao pop da uzme džip na kredit (ne uzimaju ništa ispod toga), oni mu dali da popuni formular o ličnim podacima, a on u rubriku – ime i prezime, stavio svoje crkveno ime. Odgovorio sam im kratko – Nije greh od popa tražiti ličnu kartu. Najpre su mi malo zamerili, ali su mi sve oprostili kad smo kasnije morali da vijamo popa da vrati džip – nestao sa sve džipom. Daleko bilo od našeg Porfirija. Vidim da je učen čovek. Odbranio i doktorsku disertaciju – „Mogućnost poznanja Boga kod apostola Pavla po tumačenju Svetog Jovana Zlatousta.“ Tema mi nije bliska, pa ne bih više o tome, ali držim da to baš i nema neke veze sa svetovnim poslom koji mu je poveren da njime rukovodi. Mislim da bi primerenije bilo da je bio običan član Saveta sa posebnim zaduženjem da brine i usmerava duhovni put ostalih „četrdeset ‘ajduka“ – članova Saveta.

       Nemam ja ništa protiv crkveno-religioznih krugova, ali priznajem da mi smeta sveprisutna hipokrizija i sa jedne i sa druge strane. Danas su najveći vernici oni koji do juče nisu smeli ni kod svog oca na slavu da idu. Otvorili smo se u potpunosti prema tim krugovima, za razliku od njih koji su ostali zatvoreni. Oni ne prihvataju ništa spolja, a obrnuto – mešaju se u sve i svašta. Pred najavljenu „Paradu ponosa“ izdaju saopštenja kojima prizivaju desne ekstremiste na rušenje Beograda, a tolerišu blud iste vrste u dvorima vladike Vasilija. Nisam ni ja oduševljeni pristalica takvih „ponosnih“ parada, ali njihovi učesnici bar nikog ne diraju. Pahomija, koji sprovodi daleko veće zlo – decu zloupotrebljava, odbraniše uz svesrdnu pomoć ovih naših svetovnih velikodostojnika. Smetaju mi te stvari, priznajem, pa zato ovako i pišem. Voleo bih da čujem da je neka učena crkveno religiozna glava odbranila doktorat iz svetovnih ovozemaljskih tema – ako već pretenduju da vode svetovne institucije. Shvatio bih to kao ogroman iskorak i takvog bih bio spreman da podržim čak i za predsednika.  A teme poput gore navedene, ostavimo za onaj svet.

       Zamenik Predsednika – Goran Karadžić, dipl. Menadžer. Opa bato! Ovaj mora da zna da rukovodi. Oduvek su me fascinirali oni koji su učili škole da budu direktori. A ja čitavog života pogrešno verovao da se veština rukovođenja stiče iskustvom. Doduše u moje vreme nije bilo ni fakulteta ni zvanja sa tako egzotičnim nazivima, pa me to i nehotice asocira na jedan vic koji sam nedavno čuo: Kaje se megatrendovac po diplomiranju – Da sam znao da je to toliko lako, završio bih o istom trošku i srednju školu. Ovo nema veze sa pomenutim gospodinom – čista asocijacija.

       Od ostalih koji me, kao građanina, zastupaju u Savetu RRA, znam samo za Gordanu Sušu. Voleo bih da je među onom pravom četvorkom. Čitam redovno njene kolumne u „Blicu“, što znači da odobravam i njene stavove. Sećam je se još dok je „mala“ bila. Bila je to poznata generacija ondašnjih japijevaca koja se nekako istovremeno pojavila na RTS-u – pored nje, pokojni Aleksandar Tijanić, Goran Milić, Omer Karabeg, koja je unela nešto novo u tradicionalni „Dnevnik u pola osam.“

       Sve dok je ovako, ja imam pravo da pitam na čijim frekvencijama radi Savet Republičke radiodifuzne agencije i gde se te frekvencije gase. Gordana oglasi se povodom ovakvog pisanja, pa makar me izrezilila.

DC. 03.03.2014.