Neće se Milan St. Protić javiti, džaba muzika koju sam u intermecu pustio … (2)

avgust 31, 2018 u rubrici Opančarski dnevnik 2017

… neće ga ni to pokrenuti. A neće se javiti iz bar dva razloga. Prvo, gde ste videli da javne ličnosti, posebno one važne – a Milan St. Protić očigledno sebe takvim smatra, komuniciraju sa građanima koji nisu javne ličnosti, jer podrazumeva se da oni nisu važni. Njihovo je da javnosti saopšte svoje misli. Ja ti rekoh – a ti, ko te …. A to je velika greška,  a boga mi i šteta – i za njih i za nas, jer sve dok oni ne ostvare kontakt sa građanima koji bi po logici stvari trebali da im budu baza, biće ovo što je sada – ko drumom, ko šumom. Niti oni imaju svoju izgrađenu infrastrukturu, niti građani imaju drugi način da im se obrate, nego preko društvenih mreža. U tom pogledu oni su malo dete za Vučića, a što se nas tiče, poštenije je ovo što nam vlast raadi – oni bar puste svoje botove na tebe, pa znaš na čemu si, dok se ovi “naši” drže onoga – pas laje, vetar nosi.  Dosta sam o toj vrsti autizma tekstova objavio – vidi na www.opancar.com pretraživač pod autizam.

Drugi razlog, važniji za temu o kojoj govorimo – polemika povodom intervjua Milana St. Protića o ulozi DOS-a – “Ovi su došli jer smo mi pali na ispitu. Zoran je to platio glavom i on se oprao. A mi ostali?”, je u tome što je on očito slab prema liku i delu Vuka Draškovića, jer mi – on u pomenutom intervjuu, a ja u tekstu povodom toga, nismo ni o čem drugom, do o Vuku Draškoviću, ni govorili. On, najviše o njemu, a ja samo o njemu.

Pre svega, moram da kažem da je Milan St. Protić vrhunski intelektualac i ja ga, što se toga tiče, veoma cenim,  pa sam valjda stoga prema njemu i slab – taman tako kao što je on slab prema Draškoviću. Što se tiče onog drugog – učešća u vlasti, tu takođe ne bih mogao da kažem ništa drugo do onog ono što on reče za Draškovića – što bliže vlasti to slabije. Njegovi izleti na funkcije gradonačelnika Beograda, a potom i ambasadora u Americi, ne bi imali ni po čemu posebnom da se ocenjuju, sem po onom – pre otud, nego tamo. O njemu, kao istoričaru, ne bih takođe mogao ništa posebno da kažem, o tome će vremenska distance reći svoje, sem da primetim – ako i prema drugima bude ovako nežan kao prema Draškoviću, neće da valja. Istorija se po meni piše objektivno – pa kom opanci, kom obojci.

Elem, da se vratim na ono što Milan St. Protić, u pomenutom intervjuu reče o Draškoviću – u suštini ništa, sem onog što gore već pomenuh – posle opšteg hvalospeva o njegovom liku i delu, samo ono – nije tako uspešan bio i kad bi se primicao vlasti. Uporedio ga je i sa Đinđićem uz napomenu da prema Đinđiću mora da bude strožiji, jer Đinđić je bio nosilac vlasti – zamera Đinđiću  što nije dovoljno posvećivao pažnju svim problemima koji su ga okruživali, pa tako i evidentnoj opasnosti od atentata koji mu je pretio, a koji je nažalost nad njim potom i izvršen. Hvala mu – kad je reč o Đinđiću, na tome što je odlučno demantovao gluposti koje vlast preko svojih medija uporno plasira – da je Đinđić navodno iz Nemačke prizivao bombardovanje, pomenuvši s tim u vezi i to da Đinđić u to vreme čak nije ni bio u Nemačkoj.

Dobro, sve je to, kad je reč o Draškoviću, stvar subjektivne ocene, ali bih voleo da mi Milan St. Protić, odgovori bar na ovo pitanje – ne tako davno je on, zajedno sa Draaškovićem, učestvovao u Ćirilici kod Milomira Marića, povodom Draškovićeve knjige – Ko je ubio Katarinu. Katarina je, u toj knjizi, država koje više nema, a bila je po opisu autora, a u studiju i po opisu Milana St. Protića, toliko lepa da ju je ovaj poslednji uporedio sa Anom Karenjinom koju su takođe bacilli ili naterali da se baci pod voz – literarno je to isto. Više puta sam preslušavao video zapis iz te emisije, al’ ne shvatih ko je bio lepši, Katarina ili Ana Karenjina, a pošto je po oceni MStP, to najlepša knjiga ikad napisana, ne shvatih ni da li se taj komplment odnosi na Vuka Draškovića ili Lava Nikolajeviča Tolstoja. Toliko o toj knjizi, Katarini koje više nema – i ja sam uživao u tim nadahnutim opisima.

A onda dođe drugi Draškovićev tekst – Stražar u logoru. Stražar je zloglasna OZNA, a logor je gore opisana Katarina u kojoj stražar nadgleda sve, „tuži, sudi, žigoše, odlikuje, ubija, kadrira, miri, zavađa, oslobađa, ucenjuje, smenjuje, procenjuje, ocenjuje”. Ne bih ovde, stomaka radi, da citiram delove teksta kojima se to ilustruje.

Pa kako je bilo moguće da Katarina doživi toliku transformaciju. Stražar je njena institucija – ona ga je i porodila, ona ga je i negovala, on ju je konačno i ubio. Pa ko je odgovoran – ko drugi do ona ista Katarina iliti Ana Karenjina.

To je Vuk Drašković – čovek sazdan od kontroverzi.

Dragiša Čolić, 30.08.2018.