Deo odgovora – povodom polemike započete intervjuom Milana St. Protića o ulozi DOS-a

avgust 27, 2018 u rubrici Opančarski dnevnik 2017

“Ovi su došli jer smo mi pali na ispitu. Zoran je to platio glavom i on se oprao. A mi ostali?”

Koji ostali? I sad bih ja mogao da analiziram svakoga od preostalih, a neću – govorim ovde samo o jednom, htedoh da kažem najgorem od svih, ali ispašće da su svi bili loši – o Vuku Draškoviću je reč. Nisam ja Milane bio direktni učesnik tih događanja – Vi jeste, ali sam pratio to, pa o tome i pisao, tako da bih voleo – prijatelji smo na FB, da čujem Vaš komentar o tome, pa i da me kritikujete, naravno.

Elem, da se vratim na Draškovića. Nesporno je da je on vešt pisac, ali ako zavredni da neko jednog dana ozbiljno analizira njegove tekstove a posebno njegovo delovanje, neće biti teško da se ustanovi da je u pitanju veliki manipulator – jedan od najvećih koliko ja ovako vremešan pamtim.

Pre svega, Drašković je bio aktivni učesnik svih dešavanja na ovim prostorima od “devedesetih” do danas – počev od saradnje sa Šešeljem (i Vučićem, tadašnjim Šešeljevim pripravnikom, podrazumeva se) na projektu “Krlobag – Ogulin – Karlovac – Virovitica”, što bi se moglo uzeti kao prapočetak svih potonjih dešavanja u ovom region, pa sve do danas – da, i danas je on aktivan igrač iz senke, a ako ne verujete potražite njegov tekst ”Kosovska stvarnost („Blic“serijal, 7.8.2017).

Drašković je bio i direktni učesnik dešavanja – učesnik u vlasti, u događajima koji su prethodili bombardovanju. Potražite o tome na www.opancar.com moj tekst pod naslovom “Nešto mi tu fali…”,  pisan kao reakcija na njegov gore pomenuti tekst “Kosovska stvarnost”. Već i samo ta dva teksta bi bila dovoljna da opravdaju epitet manipulatora koji mu gore dadoh, ali da se vratim na vreme početka DOS-a o čemu zapravo Vi govorite. Govoreći o tom periodu u knjizi O OPANČARIMA I OPANCIMA (Beograd, 2012), ustvrdio sam, ispravite me ako grešim, da je Drašković – uguravši se (po meni neopravdano) posle bombardovanja i u taj pokret, tamo dobrano smetao i da mu je najvažnije bilo da potisne Đinđića i stane na čelo tog pokreta. To je i rezultiralo time da se radi  “mira u kući”, na čelo tog pokreta stavi Vojislav Koštunica, potom da on bude kandidovan i za predsednika, te da u tom svojstvu, posle petooktobarskih dešavanja poseti i Miloševića – nikada nije saopšteno o čemu su oni tada razgovarali, ali se verovatno slažete sa tim da momentum petog oktobra nije dovoljno iskorišćen, dobrim delom i zbog vođenja zemlje, onako kako ju je Koštunica vodio (da ne propustim i ovde da pomenem Draškovića, koji je i u tom periodu bio aktivni učesnik u vlasti), no da ne širim priču i na Koštunicu, jer to je posebna priča.

Ono što ovde hoću da istaknem je da je Drašković u svim tim dešavanjima bio učesnik i to uvek na “pravoj strani”. Čak bi se to moglo odnositi i na period koji Drašković tako žestoko, kad je reč o nekim poređenjima, čak i bezobrazno čini, u svom tekstu “Stražar u logoru”. Nije posebna mudrost ustanoviti da “Služba” u nas nije nikada rasformirana. Dovoljno je pomenuti da njeni arhivi do danas nisu otvoreni, ali je u kontekstu ove priče za mene posebno interesantno da li bi Drašković o tome tako pisao, da mu na Ibarskoj magistraali nisu pobijeni i bliski saradnici i bliski rođaci, a još interesantnije kako čak i sa takvima on može da sarađuje.

Ne bih ovde širio priču ni na vreme posle onog tamo rata. Najbolju ocenu tog perioda dala je Slobodanka Turlajić u serijalu “Partokratija – kancer demokratije”:“Naravno da smo mi posle revolucije, 1945. godine, imali jednu jako jaku totalitarnu partijsku državu, ali je ta partijska država polako slabila i prelazila u pravnu državu”.

Važnije bi u kontekstu njegovog teksta “Stražar u logoru” bilo da Drašković otvoreno odgovori na bar neka od sledećih pitanja – da li je on bio član te omražene partije, jedine u toj po njemu omraženoj državi, da li je bio tzv “aktivista” te partije ili samo njen obični član, te ako je bio samo običan član kako se u tom vremenu moglo desiti da se on pre toga novinarčić u sindikalnom listu “Rad”, nađe 1975. godine u Lusaki, kao dopisnik tada državnog lista “Politika”.

Ja sam o Draškoviću dosta tekstova napisao, jer je on takav kakav je moja večita inspiracija – potražite na gore pomenutom sajtu www.opancar.com Čak bi se moglo reći da sam svojevremeno zahvaljujući njemu i nastavio da pišem kad sam ga na televiziji u nekoj emisiji čuo kad reče nešto u stilu – Da sam znao da će ovakva žetva biti drugo bi seme sejao. Bilo je to tada, a i sada, za mene – što je mnogo, mnogo je.

Dragiša Čolić, 27.8.2018.