Nikolić vs Vučić

februar 14, 2015 u rubrici Opančarski dnevnik 2017

       Ovih dana slušamo sa svih strana, a naročito iz tabloidne štampe naklonjene Premijeru, pa čak i od samog Ministra unutrašnjih poslova – što bi u svakoj normalnoj zemlji moralo da bude krajnje ozbiljno uzeto, da je Aleksandar Vučić najugroženija politička ličnost u zemlji. I odmah da kažem, u zemlji koja je tu nedavno već izgubila jednog premijera, tome treba pridati maksimalnu pažnju, čak i ako te procene nisu u tolikoj meri realne i ja ne sumnjam da „nadležne službe“ to tako i tretiraju. I dok one to, nadam se u skladu sa pravilima službe rade, interesantno bi bilo videti ko i iz kakvih pobuda ta pitanja javno pokreće, pa s tim u vezi i odakle takva opasnost dolazi i/ili može da dođe. Normalno bi bilo da se u razmatranju toga pođe od opozicije, pri čemu odmah treba razlikovati onu koja nosi predznak „demokratska“ od one druge sa krajnje desnice, kao što su radikali, „Dveri“ i slične.

       Što se tiče onih prvih, oni praktično i ne postoje. Ubila ih je preterana demokratija, čak i u stvarima koje se smatraju redovnim poslovima opozicije, a pitanje subverzivne delatnosti protiv premijera zemlje je stvar duboko nedemokratske prirode. Ne očekuje valjda neko da bi to mogli biti Pajtić, Stefanović, Tadić ili njihov (još uvek) politički „guru“ Mićunović – dovoljno ga je bilo videti pre neki dan u „Kažiprstu“ na B92, pa će biti jasno o čemu pričam – Glavni razlog njihovog pada na ivicu cenzusa je manjak demokratije u vođenju stranke, a za to je kao što je opšte poznato odgovoran onaj nedemokrata Đilas, koji se oslobodi bede, ode u košarku i preporodi košarkaše.

       Radikali, „Dveri“ i ostale stranke sa jasnim nacional(ističk)im predznakom, su već nešto drugo. Njima se u svakom momentu može priključiti bivša „Demokratska“ stranka Srbije (DSS) u traženju svog izgubljenog identiteta, pogotovu ako se ima u vidu i njihova nikad razjašnjena uloga u ubistvu premijera Đinđića. Dovoljno je da neko proglasi da je ovo što radi Vučić po pitanju priključenja Evropskoj uniji nacionalna izdaja i eto njih svih na okupu.

       Sa te strane bi im se lako mogao priključiti i Predsednik Nikolić, koji je očigledno frustriran činjenicom da on – u duši još uvek radikal, faktički nikad tu stranku nije ni vodio. Najpre je to bio Šešelj, a ovu sada uznapredovanu vodi Vučić. Njemu je jasno da mu autoritet Predsednika države i nije na nekom visokom rejtingu, a da je stranku čvrsto preuzeo Vučić. A između njih dvojice je velika razlika. Ako je o sistemu vrednosti reč, to je nedavno najbolje definisao Šešelj, koji ih i najbolje poznaje – Dok Nikolić pod firmom srpskog domaćina ne propušta priliku da „od jednog hektara napravi dva“, dotle Vučić nije toliko „gridi“, što bi rekli Englezi, u pogledu materijalnih vrednosti. On preferira vlast i to s uspehom ostvaruje, tako da „otac partije“ s tim nikako ne može da se pomiri, pa mu stalno „pomaže“, u stilu onog vica – Nemoj molim te više da mi pomažeš. Najnoviji slučajevi iz tog miljea su slučaj Diković i slučaj Kolinda.

       Ako je već neko – neopravdano ili opravdano, sve jedno, aktuelizovao taj slučaj onda je najgora moguća odbrana Dikoviću dodela ordena od strane Predsednika države baš u tom momentu uz paušalnu pohvalu – ja znam da je on čestit čovek, jer to su stvari koje se demantuju dokazima, a ne demonstracijom uručenja ordena i verbalnom podrškom, uz javno upozorenje tužiocu za ratne zločine „da razmisli šta to kopa po Srbiji“. Svi bismo mi naravno voleli da su te optužbe lažne, ali stvar je u tome da je ovo što radi Predsednik kontraproduktivno u svakom pogledu – ako se ispostavi da tu ima nečega, to i za samog Dikovića može biti otežavajuća okolnost, a za državu koja sa jedne strane traži od drugih država da se istraže zločini prema Srbima (Žuta kuća, Oluja i dr.) a na drugoj strani se tako ponaša kad su u pitanju optužbe protiv njenih građana, ne samo neprijatno već i kontraproduktivno.

       Sličan je i slučaj „Kolinda“ – idi ti, meni je praznik, Dan državnosti, a i da nije ne znam da li bih išao. Pa i Premijeru je praznik. A ide se ne na inauguraciju peremijera, već na inauguraciju Predsednika susedne države. Dakle, ili se ide, ili se ne ide – to je državna odluka. A ako se ide, onda ide Predsednik a ne Premijer.

       A u čemu je sličnost između ova dva slučaja – i u jednom i u drugom slučaju mogu da se ućare neki „patriotski“ poeni, a to je na ovim prostorima još uvek najači politički adut i obratno. Ako nisi patriota, onda si izdajnik. Teško je poverovati da Predsednik države sa svom silom savetnika koji ga okružuju toga nije svestan, pa se postavlja logično pitanje – a zašto on to tako radi?  Pa, upravo zbog toga.

DC, 14.02.2015.