Na formiranje mog muzičkog ukusa veoma je uitcao moj profesor logike iz gimnazije, Branko Pavlović. Sećam se još i sada, upamtio sam to za čitav život, predaje on nama na jednom času nešto o snobizmu. Vidi čovek, ne ide to nama, ko da u tim godinama pamti nekakve filozofske definicije, pa reče: Hajde da probamo ovako – spremate se vi za pismeni iz matematike i naravno to vam ide ko ovo moje o snobizmu. Radio trešti iz susedne sobe i to počinje užasno da vas nervira. Gasi taj radio, razderete se da vas svi čuju. Utrči majka u sobu i kaže – ali sine, to je Betoven! Vi se trgnete i kažete – Betoven! Jao što je divno – Pusti malo jače! To je jedna od najvažnijih lekcija koje pamtim – ne samo o snobizmu i o muzici o kojoj ovde pričam. Ja stvarno volim sve vrste dobre muzike, a za to je valjda zaslužno i ono komunističko vreme posle drugog svetskog rata koje sada svi zdušno pljuju, čak i oni koji su se u njemu najviše i okoristili – bilo oni, bilo njihovi najbliži. Na isto se svodi.

       Dakle, uzmeš tada Politiku i pogledaš radio program – Radio Beograd. Televizije a ni drugih radio stanica još nije bilo. Satnica precizna, ako ti sat ne radi, možeš i po tome da se ravnaš. Ne kao sad na Pinku – najave film u 22h, a onda Saša Popović profula Zvezde Granda za jedno sat i po vremena, pa sve to bez i jedne reči, bar onog kurtoaznog – izvinite, dragi gledaoci, u pitanju je Grand Parada – projekat od nacionalnog značaja, koji po svim piplmetrima ima najveću gledanost! Da se vratim na ono vreme – radio emisije od po pola sata do 45 mimuta. Ako je o muzici reč – muzika svih vrsta: Narodne pesme – Anđelija Milić, Zorka Butaš, Aleksandar Dejanović….; Izvorne narodne pesme: Danica Obrenić ….; Narodne pesme u obradi. Klasična muzika: Štraus – Na lepom plavom Dunavu; Volgang Amadeus Mocart; Simfonija broj 6. Petra Iljiča Čajkovskog … Johan Sebastijan Bah – kantate; Božićne kantate za hor i orkestar; Carmina Burana – čas trešti i učini vam se da vas razdražuje, čas vas smiruje, ali ne možete a da je ne otslušate do kraja; Bolero, Morisa Ravela – ni jednostavnije kompozicije, ni prijatnije za uho …. . Nisam se ja na sve to primao, ali sam imao izbor pa mi je nešto od toga i ostalo. Kasnije, kad mi se pružila prilika da putujem i boravim u inostranstvu, znao sam da i to postoji. Bio sam u Milanskoj Skali, Slušao sam Nabuka u Boljšom teatru. Čitavog života ću pamtiti kad je na početku drugog čina, posle mog omiljenog Hora Jevreja, jedan dubok glas iz zadnjih redova partera uzviknuo – Povtorite! Dirigent je za trenutak prekinuo izvođenje, okrenuo se prema publici, duboko se poklonio a zatim, dirigovao iz početka kompletnu rolu. Po završetku onaj isti duboki glas iz publike je ponovo uzviknuo – Spasiba Vam! Nastao je urnebesni aplauz. Dirigent se ponovo dostojanstveno poklonio i nastavio predstavu kao da se ništa nije desilo. U Londonu sam, gde sam duže živeo, obišao sve koncertne dvorane – Quinn Elizabeth Hall, Covent Garden, Paladium … U Prince  Albert Hall-u sam jednom prilikom, ponesen trenutkom – svi su bili na nogama i pevali svoju himnu God save the Quinn, i ja zdušno učestvovao u tome.

       U Londonu sam išaao i na pozorišne predstave i dosta toga sam video. Ovde ređe! A nekada sam išao. Odgledao sam svojevremeno valjda sve predstave Ljube Tadića. Sećam se Milivoja Živanovića, Marije Crnobori, Mire Stupice ….. Zorana Radmilovića. Danas, delom zbog opšte krize i duhovne i materijalne – mada ni ono poratno vreme nije bilo bogatije, delom zbog repertoara, delom zbog “novih umetničkih tendencija” idem retko – “novo čitanje” Gospođe Ministarke, razni performanci ….. Jutros na televiziji videh nekog mladog momka “umetnika koji već duže vremena stvara u Francuskoj” izvodi performans – “Šišanje in vivo”. Moram da popričam s mojim frizerom Jocom. Možda bismo i mi mogli da napravimo neki performans, jer Joca je duhovit čovek – ono što bi rekli, šmeker beogradski. Završi on šišanje i ja ga pitam koliko treba da platim, a on kaže – Pa ne znam, obično svi daju po 100 Evra, a ti kako hoćeš. – Joco, da nisi malo preterao, imao sam samo šišanje, a on će na to – Ali ja sam zbog tvoje kose morao da idem na dopunsku obuku, ne da se Joca.

       Ovde, danas, da nema onog čupavog, šašavog, fenomenalnog, Ivana Tasovca, ne bismo znali ni šta je simfonijski orkestar. Karleuša ili Seka? Turbo folk, pa biraj. Tu i tamo provuče se Vesna Zmijanac, Tozovac, Merima Njegomir, Cune Gojković. Silvanu Armenulić i Tomu Zdravkovića su već zaboravili. Oduševljava me kad “razvali” Maria Dolores Pradera – La noche de mi mal.

       I ja znam da zapevam ponekad, u kafani, sa društvom. Nije to baš za preporučiti, niti tako zapaženo kao ministar Mrkonjić nedavno s Anom Bekutom u Sava Centru, ali eto, desi se. Više je to, kao ono, Dačić – Miljacka. Desi mi se čak i po neki javni nastup …. opet u kafani. Sećam se jednom prilikom na „Malavilji“, bila je neka proslava, do našeg stola sedeo je Cune Gojković, kao gost – nije pevao, imao je neke zdravstvene probleme, a svirao je bend Korona. Uđem ja u neku priču sa Cunetom i u jednom momentu mu kažem – Čekaj bre Cune, bog ga jebo, slušam te pedeset godina, slušaj i ti mene malo … Kaži burazeru, reče mi on – Znaš li ti onu na bazi „a duša boli“. Cunetu nije to trebalo dva puta da se kaže – ustao je i viknuo – Orkestar. Tu ti i ja skočim ili me je on podigao, ne sećam se, i tako nas dvojica u duetu otpevamo tu pesmu. Oduševljenje prisutnih bilo je kompletno, aplauz neviđen, a komentari su bili u stilu – to je zbog tebe a ne Cuneta. Njega znamo, a tebe smo tek sad otkrili.

       Drugom prilikom, u „Brvnari“, Vlatko Jokić, Direktor AXXONA je slavio sinu rođendan. Puno ljudi, kafana velika, svi sede za svojim stolovima i piju, svira i neka muzika, ali nema atmosfere, nije to to. Za istim stolom, pored Gage i mene, sede još Mimoza, Vlatkova gazdarica, i njen dečko. Bre Mimoza, kažem joj – ja kad sam bio u tvojim godinama igrao sam po stolovima, a ti tu sediš, piješ žutu osu i ništa – Kad budem videla kako ti to radiš, onda ću i ja, ne ostade mi ni ona dužna – Dobro, Mimoza, ako je takva stvar, evo … tu ti ja skočim na sto, napravim par okreta u stilu Twist again – kao na moru pre pedesetak godina, pružim ruku Mimozi, ona mučena nema kud, popeše i nju na sto … odjednom se tu stvori i muzika, odnekud i trubači … buknu kafana. Pita me Vlatko posle – Šta si joj rekao … – Rekao sam joj da ću, ako ne igra, da ti nađem bolju gazdaricu. Ti si skroz šašav, reče mi, a s tim se i Gaga odmah složila.

       S parama nikad nisam znao. Sećam se jednom prilikom u Briselu, negde krajem sedamdesetih, bio sam tada u Energoprojektu, radili smo na jednom velikom ugovoru, bilo nas je iz sedam zemalja. Odemo uveče u jedan bar – nekih stotinak metara od Maneken Pisa, levo – u podrumu. I sad bih ga pronašao. Bilo je veselo i bila je neka španska muzika, a kad su pored našeg stola zapevali i zaigrali „Viva Espana“, ja sam se naravno odmah sa tim složio, pa tako u dertu, zavukao ruku u džep i dao muzici ono što se tu našlo. Ujutru sam tek primetio da sam se malo preigrao, ali eto bila je to investicija za budućnost. Da toga nije bilo, o čemu bih sada pisao.

       U Parizu sam jednom prilikom, kod „Raspućina“ bio oduševljen kad je orkestar zapevao onu „hrvatsku“ na bazi … Gde cveta limun žut … Pričamo posle, pred fajront, sa šefom orkestra. Pitam ga, otkud zna tu pesmu. Kaže mi – To M’sje Lubisa (Ljubiša Vulović, tadašnji Direktor Inexa u Parizu) stalno poručuje, pa smo naučili. Bilo je toga i tamo i ovde – Na Petrovaradinskoj tvrđavi, Janika Balaž, a solistkinja …… za gosta … na uvo – Dimitrije sine Mitre … Pa „Reka“ – Gvantalahara …..

       Početkom devedesetih zadesio sam se u Londonu. Kad su uvedene sankcije, svi naši koji su tamo živeli uplašili su se za deviznu štednju, pa je nastala opšta operacija izvlačenja tih para preko kreditnih kartica koje smo tamo koristili – odeš u samoposlugu, napuniš kolica, platiš vizom Jugobanke i to ti skinu sa onog računa – nije to dugo trajalo, ubrzo su prestali da primaju naše kartice. Pričamo o tome i pita me Ljuba Mojović, bivši direktor Energoprojekta, tada direktor naše Privredne komore u Londonu, kako ja te stvari rešavam. – Ja nemam tih problema, kažem mu. – Kako nemaš, motaš se po svetu dvadeset godina, nećeš valjda da mi kažeš da ništa od dnevnica nisi uštedeo. – Nisam, kažem mu. Imao sam neka nakaradna shvatanja o dnevnicama – Znaš koliko koštaju oni francuski sirevi u Free Shopu, pa Remy Marten, onaj zamagljeni V.S.O.P., moj omiljeni. Pa žena – spisak za šoping! Nije mi poverovao, siguran sam.

       Odlutao sam, da se vratim na muziku. Bilo je tu i drugih veselih događaja. Vozim tako jednom u Londonu, obično ponesem neku kasetu naše muzike – Vesna Zmijanac, Neda Ukraden …. nostalgija čini svoje. Na semaforu, crnja do mene otvorio oba prozora, a odvalio neku urođeničku muziku do daske, semafor se trese. Šta ću, odvrnem i ja Nedu Ukraden … Zora je …. On skida slušalice, utišava svoju muziku i pita – Brother, what are you listening for? It’s nice! – Neda Ukraden, kažem mu, ko svoj svome. Is it Gypsy? Ma kakav Gypsy, Srbija, pizda ti materina! On sleže ramenima – What does it mean? U tom se pali zeleno svetlo, on turira auto i odlazi u čudu. Verovatno nije razumeo onaj glagol.

       Nisam siguran da bi se gore pomenuti Ivan Tasovac, baš složio sa ovim izborom, ali šta mu ja mogu. U svakom slučaju ja sam i dalje njegov fan i voleo bih da jednom sa njim razbijem čašu u kafani. Sećam se nedavno, u emisiji “Ja imam talenat”, voditelj je predstavljajući žiri pričao nešto upućeno njemu, što nije bilo baš mnogo smešno, na šta mu je ovaj uzvratio – Tebi verovatno tu u scenariju piše da treba da budeš duhovit! Onako iz mesta, pa u glavu – volim taj vrcavi spontani humor koji se stvara tu na licu mesta. Zato sam voleo i Zorana Radmilovića. Nisam ljubitelj humora Robbie Williamsa, komedianta, znate ono – zavrćeš uši, kriviš nos, pa uz sve to još i prevrćeš oči! Da crkneš od smeha. Robbie Williams, pevač, je već nešto drugo.  Nisam mislio ni na Robina Williamsa, humoristu i glumca – Good Morning Vietnam! I on je fenomenalan. Gledao sam ga u Londonskom Paladijumu. Toliko transformacija na jednom mestu, pa sve to neprekidno u trajanju od dva sata. Neverovatno! Možda sam ga napred već negde i pomenuo. Njega nisam mogao da zaboravim. Ali neka, zaslužuje. Sećam se i njegovog opisa ljubavi prema voljenoj osobi: – Spavate pored nje. Ona prdne u snu toliko snažno da vas to oboje probudi, okrene se prema vama onako sanjiva i kaže – kako možeš to tako, ovde u krevetu, a vi je gledate onako zaljubljeno i pomislite – Bože, kako je slatka!

       Volim, humor Monty Pythona. Ko da se ne smeje kad vidi kadar iz jednog njihovog show-a: tipičan engleski ambijent – salon, kamin, muž i žena u kućnim ogrtačima sede u stilu – šta bi još moglo da nam fali. On čita svoje novine, ona svoju knjigu. U jednom momentu ona odlaže knjigu i kaže – Darling, I am going to be divorced. On, ne dižući pogled sa novina – Why, darling? Ona – I am nearly forty five and never been a single mother!

Nastaviće se …