Za neupućene, u pravu postoji podela na dve osnovne oblasti: krivično-pravna, gde je (laički objašnjeno) sankcija zatvor i građansko-pravna oblast, gde se raspravljaju imovinsko pravni i drugi odnosi između pravnih i fizičkih lica, gde je sankcija imovinske prirode. Ja se, kao advokat, u principu bavim ovom drugom oblašću.

       Ako je o toj oblasti reč, opšte je poznata pojava da tu caruje njegovo visočanstvo, DUŽNIK. Svi oni koji se praktično bave pravosuđem u ovoj zemlji znaju da ničeg lagodnijeg u ovom poslu nema, do zastupati dužnika (tuženog).

       Ako tužilac zakasni na ročište, može mu se desiti da se tužba smatra povučenom. Kao opravdanim razlogom zakašnjenja ne smatra se, na primer, ako ste na ročište zakasnili usled kašnjenja sudije na drugom suđenju koje ste imali. A valjda zbog toga što su retke sudije koje vode računa o zakazanoj satnici, prihvatanje tog razloga kao opravdanog dovelo bi do haosa. Pri tom, u Beogradu se suđenja obavljaju bar na pet lokacija. Prema tome, ako zakasniš, to je tvoj problem. Naravno da nikom ozbiljnom ne pada na pamet da zagovara pravo na zakašnjenja. Pri našem mentalitetu, to bi tek dovelo do haosa. Ali, zašto to pravilo ne važi i za sudije – makar da, na primer, ako sudija kasni više od pola sata, advokat može da ode bez straha od posledica!

       Ako ste tuženi, ne morate ni da dolazite na raspravu – vaše interese će veoma savesno štititi sam sudija. Ne zato što on voli više tuženog od tužioca, već zbog sebe. Iz straha da mu presuda u drugom stepenu ne bude oborena (a to je jedina stvar koje se sudije plaše) zbog bilo kakvog propusta u izvođenju dokaza, sudije često vode postupak i do apsurdnih detalja, a pri tom ih uopšte ne interesuje koliko će godina to da traje. U svakom slučaju, u ovoj zemlji se isplati biti dužnik, što svakako predstavlja veliki problem ne samo za sigurnost građana, već i za pravnu sigurnost uopšte – na primer, za pravnu sigurnost potencijalnih ulagača na ovo tržište. A pričamo, naročito u izbornim kampanjama, da nam je privlačenje stranih investicija strateški prioritet. Oko toga se odmah svi složimo, jer to je krupna stvar, a našem mentalitetu odgovara da se samo krupnim stvarima i bavi. Ostalo, gde spada i sprovođenje u život tog dogovorenog,  sitnice su kojima ti stratezi ne žele da se bave, jer to odvlači njihovu dragocenu pažnju od drugih strateških poduhvata. Živeo sam dugo na Zapadu. Ni tamo se ljudi ne bave ovakvim sitnicama, ali ne zato što su nadobudni, već zato što su te „sitnice“ ugrađene u nepisani kodeks ponašanja.

Nastaviće se …