Ima i obrnutih primera, gde bi vlast trebalo da se meša, naravno kroz za to nadležne institucije, ali to mešanje izostaje. Delom je to i zbog nakaradnog shvatanje uloge opozicije – da je njena osnovna funkcija da sruši aktuelnu vlast i da su tu sva sredstva dozvoljena, pa makar u toj bespoštednoj borbi i država stradala. Onda je lako shvatiti da svaki akt suda začas može da nađe svog političkog pobornika. Još kad se to uvije u oblandu populizma – što je na ovim balkanskim prostorima, pored nacionalizma, najprobitačnije političko sredstvo za pribiranje političkih poena, a time i glasova na izborima, eto odgovora zašto se vlast kloni da se sa ovakvim stvarima hvata u koštac, sem naravno u situaciji kad njen politički interes nadvlada strah od mogućih političkih reperkusija. To i još nešto – sutra će možda oni biti u opoziciji, pa što da menjaju sistem koji tako lepo funkcioniše.

       A kad je reč o već spomenutom nakaradnom shvatanju uloge opozicije, ilustracije radi, pre neki dan sam, javno, na televiziji, čuo izjavu poslanika, jednog od čelnika DSS-a (advokata, tako se predstavlja) da je predloženi zakon dobar, ali da oni, razume se, neće glasati za njega, jer uloga opozicije nije da pomaže Vladi. Naprotiv!

       Da čovek ne poveruje. Ako ulogu opozicije u poslaničkom sistemu tako shvata neko ko bi i profesionalno (po svojoj struci, učio je to) morao da zna da uloga opozicije nije da ruši državu, već da svojim političkim stavovima, za dobrobit države, nadvlada protivnu opciju i ponudi za državu još bolju soluciju, pri čemu je pomenuti poslanik još iz tzv. demokratskog bloka, šta je ostalo za radikale koji opstrukciju rada Skupštine shvataju kao svoj glavni zadatak, pa tako za jedan zakon pripreme i po 400 amandmana, sve zarad „legitimnog“ prava opozicije da sruši vladajuću poziciju, da bi se, eventualno, potom na novim izborima stvari okrenule, opet sa istim, samo sada sa obrnutim ulogama.

       Ima li nekog u ovoj zemlji ko će i narodu i poslanicima da objasni da uloga opozicije nije da ruši državu u vidu zanimanja, jer kad bi to tako bilo, oni bi (poslanici) bili sami sebi dovoljni, a narod im ne bi bio ni potreban.

       U navedenim slučajevima nakaradna su oba stava – i stav vlasti da se ne meša i opozicije koja je spremna da svako mešanje zloupotrebi, jer ako bi to tako bilo, onda bi svako ukazivanje na propuste u pravosuđu moglo da bude protumačeno kao mešanje u nezavisnost sudstva. Tu bi onda moglo da se svrsta i ukazivanje na propuste u pravosuđu koji dolaze iz Evrope.

Nastaviće se …