U jednom sporu krivično-pravne prirode, posle jednog pisanog obraćanja Sudu, na kraju sam napisao i sledeće:

       „A sada nešto sasvim privatno, kao građanin, iz bar dva razloga: prvo, zbog svog vlastodavca, da sasvim razdvojim ono gore – službeno, od ovog ovde privatnog. Drugo, gde ja, kao građanin, mogu da iznesem svoje stavove o odnosima u jednom tako važnom društvenom segmentu, kao što je na primer – pravosuđe?“

       Gore sam već rekao da nisam pristalica teorija zavere, pa kako sam, opisujući konkretan slučaj, dao i neke negativne ocene o akterima ovog suđenja – sudiji, tužiocu, braniocu okrivljenog, da kažem nešto i u njihovu odbranu – opisano suđenje je standard, a svi su oni radili po standardu, koji nisu oni stvorili – oni se samo u njega uklapaju.

       Branilac okrivljenog – onako  kako je najprobitačnije: opstruisati i odugovlačiti postupak što duže (kad si na strani optuženog), jer to je u praksi jedno od glavnih merila njegove uspešnosti; zatrpavati sudiju sa što više predloga za izvođenje dokaznog postupka (između ostalog i zbog toga da bi se u slučaju odbijanja takvih predloga dobio materijal za žalbu).

       Sudija – u strahu da mu ne „padne“ presuda, čega se oni jedino boje, idu linijom manjeg otpora. Da im presuda ne bi bila vraćena zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, prihvataju  i najapsurdnije predloge za izvođenje dokaznog postupka. Iz tih razloga „betoniraju“ presudu do besvesti, tako da su presude postale prave doktorske disertacije, što mora da utiče na broj završenih predmeta. Taj standard, svakako, nisu stvorili oni sami, već oni u višim sudskim instancama – na primer, oni kojima je za donošenje odluke o zabrani incidentnih navijačkih grupa potrebno više od tri godine. A i oni su deo ukupnog pravnog sistema.

       Tužilac – princip „ne talasaj“. Valjda i zbog subordinarnog sistema odgovornosti na kome je zasnovana institucija tužilaštva, razvio se jedan princip koji je najbliži vojnom principu odgovornosti – servilnost prema onom gore (tu spadaju i sudije jer, u krajnjem, od njih zavisi da li je optužba prošla ili pala), najgrublje ignorisanje onih „dole“ – po njihovom sistemu rangiranja, gde spadaju i advokati oštećenih, sa kojima bi oni, po prirodi stvari, trebalo najtešnje da sarađuju.

       Da li su u nedavnoj reformi pravosuđa bila prisutna i ova pitanja – ne! Sve se svelo na unutaresnafski izbor (i kod sudija i kod tužilaca) – Janko ili Marko. A ništa se neće promeniti ni ako na predstojećem „popravnom“ prođe Marko umesto Janka. I tako sve ostaje unutar tog začaranog kruga, u kome su, čini se, svi zadovoljni – sem oštećenih (u generalnom smislu te reči),  zbog kojih pravosudni sistem i postoji. Oni su van kruga.

Nastaviće se …