Mart 2009 (do reforme pravosuđa

       U sporu koji se vodi kod jednog od opštinskih sudova u Beogradu, ušao sam u raspravu sa sudijom, predsednikom Veća. Nije to preporučljivo za advokata, jer zna se ko je jači. Ali, dešava se. Ponekad, da biste zaštitili svoju ličnost ili interese stranke koju zastupate, morate i taj rizik da prihvatite.

       Pošto sudija očigledno nije shvatio šta je predmet spora – uobičajeno je da predmete čitaju uoči same rasprave dok vi u zakazano vreme čekate u hodniku, pokušao sam da mu to objasnim. Međutim, on se nije dao, jer podrazumeva se da je on, kao sudija, generalno pametniji od vas, te da shodno tome, on bolje razume od vas i ono što ste vi lično pisali. Pri tom je sve vreme izražavao i zavidnu dozu dobronamernosti sugerišući protivnoj strani da prihvati tužbeni zahtev – onako kako ga je on shvatio, a ne ja kao zastupnik tužioca. Kad mi se učinilo da je vrag odneo šalu, te da bi tuženi to rado mogao i prihvatiti, morao sam da reagujem: „Sudija, ja sam uveren da biste vi sigurno razumeli tužbu da ste je pročitali.“ Upotrebio sam ovu blažu formulaciju, jer bolje je da prisutni shvate da on to nije pročitao, nego da je pročitao, a ne razume! Naravno, usledila je burna reakcija, koju mogu da pretpostave samo oni koji se ovim poslom bave. Sudija mi je zabranio da se više javljam za reč. „Ako nešto imate da kažete, Vi to napišite, a to Vaše ponašanje ostavite za ulicu!“ Baš tako, greške nema – sudija je to tri puta ponovio. A na moje pitanje da li to znači da on mene smatra uličarem, sudija nije odgovorio. Sve to izreče sudija, samo zbog onog što sam spomenuo, svom kolegi sa preko 40 godina pravnog staža, pred strankom!

       Šta sam drugo mogao, skupio sam papire i napustio sudnicu, zajedno sa zapanjenim klijentom. „U, jebo te, nisam znao da je u vašem poslu to tako“, reče mi klijent.

       Naravno postupio sam kako mi je sudija naložio. Otpisao sam mu, a na kraju sam rekao i sledeće:

       „Gospodine sudija, trebalo bi ovde da kažem, poštovani gospodine sudija, ali ne mogu da budem licemeran jer vas zbog kompletnog Vašeg ponašanja, koje je gore samo delimično opisano, ne mogu više poštovati. A pošto je to verovatno i uzajamno, ja ću svom klijentu vratiti punomoćje kako bih zaštitio njegove interese, jer posle svega ovoga ja u Vašu objektivnost više ne verujem.

       Što se mene tiče, tu bi mogao da bude i kraj, ukoliko i Vi to želite. A ako ne želite – možemo i da nastavimo i to javno. U sadašnjem trenutku treba otvoriti veoma značajnu aktuelnu temu – da li sve sudije, u interesu zaštite integriteta sudijske funkcije, treba da budu zaštićene doživotnim izborom, bar do vremena dok se ne ustanove kriterijumi koji će to pravo učiniti podložnim nečijoj oceni, pa makar i sopstvenoj. Makar ravno onome što su, na pritisak javnosti, konačno učinili lekari osnivanjem sopstvenog Suda časti. Čitali ste, verovatno, o tome. Eto, ja sam spreman da ostatak svoje pravne karijere podredim tom cilju.

       A što se mene kao „uličara“ tiče, dozvolite da se bliže predstavim: Dragiša Čolić, rođen u Beogradu (Banovo brdo) davne 1939. godine. JMBG: 0406939710031. Pravnik od 16.10.1963. godine – zadnjih desetak godina advokat. Pre toga, više od 30 godina, privrednik – uspešan, dokazan, kako u poslovnom, tako i u stručnom (pravnom) smislu – specijalista za međunarodne poslovne ugovore (objavio više stručnih radova iz te oblasti), zastupao firme na domaćim i stranim trgovinskim arbitražama, radio u najvećim jugoslovenskim firmama („Energoprojekt“ i „Intereksport“), putovao po svetu više od 30 godina, od toga živeo i radio u Londonu skoro 10 godina, govori, čita i piše (direktno) engleski jezik, pa možete pretpostaviti kojom se advokaturom sada bavi, tako da mu i restrukturiranje, što je u osnovi ovog spora, nije strano.

       Ukratko, sebe bih opisao kao ostvarenog čoveka i zadovoljnog u svakom pogledu, tako da bih vam savetovao da se ubuduće, kad poželite da nekog nazovete uličarem, prethodno raspitate o njemu, jer moguće je da on i Vi niste iz iste ulice.“

       Neću da vas zamaram time šta mi je nakon toga bio pripremio i kako je to sve dalje teklo, ali je značajno primetiti da njega nisam našao na listi reizabranih sudija. Ne uobražavam da sam ja bio razlog tome, pre će da bude da mu je opisano ponašanje bio manir koji su i drugi prepoznali.

       Detalji slučaja ovde nisu važni, a pominjanje poslovne biografije advokata navedeno je samo zbog toga da bih ukazao na nečuvenu surevnjivost, iz čega, valjda, proističe i osiono ponašanje sudija prema advokatima. Manir koji se ogleda čak i u samim propisima. Ko ne veruje, neka pogleda Zakon o parničnom postupku – za neupućene osnovni propis koji reguliše sudske procedure i slično. Sudije mogu da greše koliko hoće – koliko im presuda pada!? Advokat ne sme da pogreši – bilo koja greška u tužbi ili bilo kom drugom podnesku se ne prašta. Podnesak se odbacuje, jer on je profesionalac i nema pravo na grešku. A pošto u životu nema nepogrešivih – da li su autori ove odredbe razmišljali koliko je i stranaka time automatski oštećeno!

Nastaviće se …