Ko shvati razumeće:

       “Premijer Srbije Aleksandar Vučić izjavio je pre neki dan da je imao uvid u jedan “jezivi” nacrt dokumenta koji je, kako kaže, gori od formalnog priznavanja Kosova”. O tom dokumentu je 13. oktobra u Briselu Vučić razgovarao s premijerom Kosova Isom Mustafom,  uz posredovanje Evropske unije koju je predstavljala Federika Mogerini, visoka predstavnica za spoljnu politiku i bezbednost. Prema pisanju štampe Vučić je na tom sastanku rekao: „Nemojte više da mi govorite o poglavljima. Ako hoćete otvorite ih, ako nećete nemojte“, iz čega se logično da zaključiti da je i sam sastanak bio u duhu gore pomenutog dokumenta.

       Sutradan, prema tekstu na naslovnoj strani Kurira:

“Premijer poručio Briselu da su uslovi u vezi s Kosovom neprihvatljivi”.

“Predesednik Nikolić traži da ceo državni vrh jednostavno odbije zahteve”.

Vučić: “Pre ću otići iz Vlade nego da pokvarim prijateljstvo s Nemcima.”

       Kako objasniti to bezgranično prijateljstvo sa Nemcima, ako se zna da je upravo Nemačka na onaj gore “jezivi” dokument uoči samog sastanka dodala još jedan uslov koji se svodi na to da nema otvaranja novih poglavlja pre rasprave o poglavlju 35, koje se u najkraćem svodi na to da Srbija treba direktno ili indirektno da prizna Kosovo sa svim elementima državnosti, a kako će ona potom to da nazove nije ni bitno.

       Po  meni, ili je u pitanju neuzvraćena ljubav, ili je Vučić bio u stanju “nokdauna” kada je to izjavio, tako da s nestrpljenjem očekujem da čujem komentar nezavisnog Vladinog analitičara Dragomira Anđelkovića, jer u pitanju je vest koja bi naprednjacima uoči samih izbora bila najmanje potrebna – Srbija de facto priznala Kosovo.

       Da pišem o ovoj temi naveo me je jedan izvanredan članak – reportaža sa Kosova, na koji sam naišao u poslednjem broju Newsweeka-izdanje za Srbiju, pod naslovom “SRBI U ŠTRPCU: Život bez logike i 3.000 novih naprednjaka u jednom danu”, a pitanje koje mi se iz njega nameće je – Šta je za nas zapravo Kosovo?

       Lako ćemo se složiti oko onoga da je Kosovo sveta srpska zemlja, šta god svaki od nas ponaosob pod tim podrazumevao i u tome smo svi ravnopravni, ali problem je u tome što po pitanju Kosova ima i mnogo ravnopravnijih. To su političari i oni kosovski Srbi preko kojih se kosovska politika sprovodi, jer poznato je da je Kosovo bilo kamen o vratu Srbiji i u onoj široj Jugoslaviji, a da je na svim postpetooktobarskim izborima presudno uticalo i na same rezultate izbora. Jednostavno, kad bi se pomenulo Kosovo, postojale su samo dve kategorije građana – patriote koji uporno tvrde da je Kosovo i dalje Srbija i oni drugi koji u to počinju da sumnjaju, odnosno izdajnici. E sad, gde svrstati one koji te procese i vode, a koji iz dana u dan zvanično ili nezvanično predaju protivnoj strani sve više i više državnosti, naša politička teorija još nema odgovor.

       Kosovo, ovakvo kakvo jeste, je poligon na kome se dobijaju ili gube izbori i toga je itekako svesna i aktuelna vlast. Pomenuh gore onaj izvanredni članak, najrađe bih ga celog citirao, jer grehota ga je prepričavati:

       “U Štrpcu, i na Kosovu uopšte, ljudi ne rade u fabrikama jer fabrika nema – zapošljavaju se u strankama.

       Car Lazar, Arsenije Čarnojević, đeneral Boža Janković, Milan Rakić – on je ozbiljnu ulogu imao… Ranković, Milošević, kakav god da je bio… a sad Marko Ðurić! Slušam svoje sagovornike u Štrpcu i povremeno se nasmejem (ali se brzo postidim, ljudima muka, meni za pošalicu); jednom zatražim da mi ponove jer nisam siguran da sam dobro razumeo; drugi put svojim ušima ne verujem, ali mi se sve vreme negde u stomaku vezuje klupko od tuge i besa.

       Nije Kosovo sveta srpska zemlja, ili bar niko teftere u kojima se to vodi nije video – Kosovo je moj rodni kraj, i mog oca, i njegovog… a ne neka Bajčetina, ili od pasa zapišana utrina između novobeogradskih blokova gde je rođen ovaj drugi, pa da se njih dvojica i njihova kompanija s Kosovom zajebavaju kao što sada rade.

       Slušam, dakle, ljude i nabrajam u sebi one koji su se kroz istoriju Kosovom bavili i o njegovoj sudbini odlučivali. Na kraju: Marko Ðurić!

       „Pa zar ovim da se posvete Dečani?“ Taj mi se stih Ljubomira Simovića o kiselom vinu nametljivo vraća cele večeri. I drugi, iz iste pesme: „Ako smo ovo pred Kosovo pili, kako smo mogli – dobro smo i prošli!“

       I dalje:

       “Ovo je vest: „U Domu kulture ‘Sveti Sava’ u Štrpcu 14. septembra 3.000 građana te opštine kolektivno se učlanilo u SNS. Član Predsedništva te stranke Marko Ðurić tom prilikom je rekao da 3.000 ‘snažnih, sposobnih, hrabrih, odlučnih, borbenih, pravih ljudi, pristupa našoj porodici’ i dodao da je kucnuo čas da se na KiM sve što ‘srpski diše i govori’ stavi pod jedan barjak, a to je, kako je rekao, politički barjak SNS.“

       Da podsetim – Marko Đurić je direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju, državni a ne partijski službenik, učestvuje u ime države Srbije u pregovorima o Kosovu na svim nivoima, na Kosovo odlazi o državnom a ne partijskom trošku.

       A te snažne, sposobne, hrabre, odlučne, borbene, prave ljude predvodi gradonačelnik Bratislav Nikolić.

       Odem u Štrpce, nastavlja dalje reporter.

       “Dan ranije telefoniram gradonačelniku Bratislavu Nikoliću da kažem ko sam, da dolazim i šta hoću, da li će i kada biti tamo, ili neko njegov. On samo kaže: „Van zemlje sam, kasnije…“ i prekine vezu. Niko manje od političara ne voli da s novinarima priča iz rominga, kao da ga sami plaćaju. „Kasnije“ telefoniram, šaljem poruke… a-ja! Ni ovoliko!

       Preko poznanikovog poznanika zamolimo Nikolićevog zamenika Ivicu Tanasijevića za isto. Zgrada opštine u Štrpcu se renovira, službe i kancelarije raseljene po gradu. Zamenikova kancelarija na spratu u glavnoj ulici, ispred nje neki momci, službenici ili partijski aktivisti. Dovikujemo se sa stepenica: ni oni da siđu ni nas da pozovu unutra. „Sačekaj!“, kaže jedan.

       Neki Srbi s Kosova umeju da budu neposredni u komunikaciji.

       Da skratim priču: zamenik gradonačelnika je van opštine, pita SMS šta mi tačno treba. Ja otpisujem nešto o ličnoj karti opštine i perspektivama razvoja. Marka Ðurića i masovni prelazak u SNS ne pominjemo, ali on naslućuje, pa kaže da je bolestan, nego da ja dođem sutra, pa će da mi kažu koliko Štrpce ima stanovnika. Na kraju mi pošalju dvoje mladih zaduženih za urbanizam da nam pokažu znamenite zgrade i slično.

       Uveče mi kažu ljudi da su i gradonačelnik Nikolić i njegov zamenik bili celog dana u gradu. „Da te odvedem u kafić, eno ga Braca Nikolić sedi tamo?

       „Jok, vala, pozdravi ga samo…“

       I na kraju:

       “E sada, 31. decembra 2014. godine Vlada Srbije je otpustila predsednike srpskih opština u Štrpcu, Prizrenu i Uroševcu, i na njihovo čelo postavila jednog čoveka – predsednika „Tačijeve opštine“ u Štrpcu Bratislava Nikolića.

       – Gde je tu logika? – pitam Ivana Redžića, profesora fizičkog u Štrpcu.

       – Nema logike.
Od Nove godine do danas niko mu nije objasnio zašto je to učinjeno.

       Bratislav Nikolić do pre godinu dana bio je u Srpskoj liberalnoj stranci, koja je na svim izborima do sada učestvovala u vladama republike Kosova.

       Šteta što je bio „van zemlje“ ili u kafiću i što nisam imao priliku da ga pitam da li je tačno ono što mi je kazao Ivan Redžić i o čemu su svojevremeno pisale novine: u vreme kampanje za izbore 2013. godine Nikolić je zabranio dolazak u Štrpce Ivici Dačiću.

       – Nijedan političar iz Srbije nije mogao da uđe u Štrpce – kaže i ekonomista Filipović, koji je u srpsku opštinu ušao na listi SPS.

       Njih dvojica su me ubeđivala da je Braca Nikolić posle izbora, na kojima je pobedio, izjavio novinarima: „Pobedili smo državu Srbiju!“

       – Gde je tu logika?

       – Nema logike… Treba pitati Marka Ðurića”.

       Nije to sve. Pročitajte članak u celini. Vredi.

* * *

       Naprednjacima je danas praznik – sedam godina postojanja. Ispred “Sava centrta”, gde je svečana godišnjica upriličena ostalo je, kažu, preko 10.000 posetilaca – nisu mogli da uđu u salu! A doveli su ih iz svih krajeva zemlje. Nisu znali da sala prima samo 4.000 ljudi. Potrošili su 10.000 sendviča za džabe, ali utisak je izvanredan – vredelo je videti tu masu koja se bezuspešno tiska da vidi i čuje vođu, a u izbornoj kampanji je to najvažnije.

       Ništa mi tu nije jasno. Ako se zna da su naprednjaci nastali iz radikala, a da su radikali najžešći čuvari Kosova, pitanje je šta ovi proslavljaju.

Dragiša Čolić, 17.10.2015.