O lupanju je reč. Najpre je Novak Đoković dao intervju za Novosti – ne samo o tenisu. Onda je Goran Miletić, programski direktor Sivil rajt defendersa za zapadni Balkan, na svom Tviter nalogu izdvojio jednu rečenicu iz intervjua i na nju dao svoj komentar. Zapravo više pitanje nego komentar:

“Novak Ðoković kaže da „moramo da vratimo identitet narodu“. Šta je tačno narod i ko mu je ukrao identitet (i kako)”, a Vesna Pešić je pojurila da mu odgovori – zapravo više da komentariše – “Ma lupa, ali zato dobro lupa loptu”.

       Pročitao sam ceo intervju Novaka Đokovića i odmah da kažem da nešto pametnije skoro nisam pročitao. A kad je reč o delu intervjua o kome je ovde reč, on glasi:

       “Ne mogu da krivim decu, pa ni roditelje, takvo je društvo. Tako sad živimo. Sve je malo izokrenuto, sistem vrednosti poremećen. Moramo da se udružimo i da povratimo identitet narodu. Ne živim u Srbiji trenutno i ne mogu da budem taj koji će da sudi i govori šta treba da se radi. Molim za oproštaj sve čitaoce ako se nameće takav utisak, ali pokušavam svojim načinom razmišljanja koji je mene doveo do određenih visina u sportu, da dam primer”.

       Toliko lepo, odmereno, čak neopravdano oprezno a pogađa u metu. On se ne ponaša poput ljudi koji ne žive ovde, a kad dođu dele lekcije kako treba raditi. On i to oseća pa moli za oproštaj ako se takav zaključak nameće.

       Pogledajte poplavu rijaliti programa na televiziji, a to su najgledaniji programi. Pogledajte glasačku strukturu naroda koji glasa za ovu rijaliti državu, a rejting vođe nikad veći. A sve je počelo od poremećenog sistema vrednosti. Da ne nabrajam dalje. Očekivao sam od Vesne Pešič, sociologa, da ona to što Novak Đoković, teniser, primećuje, ozbiljnije prokomentariše, a ona govori o lupanju.

       Sociolog bi trebao da zna više o fenomenu sporta. Ljudi, bez obzira koji posao radili, moraju da imaju i neku preokupaciju iz hobija. Još su stari Rimljani znali za to – dati narodu hleba i igara. Tokom vekova sport se nametnuo i postao zabava miliona. Sport ili rijaliti programi, ne bih da elaboriram o tome.

       Da se vratim na Novaka Đokovića. Ne moramo da idemo daleko. Uzmite samo dva poslednja tzv. grand slem turnira od četiri koliko ih godišnje ima – Wimbldon i Njujork. U danu kada se igra finale to je svetski događaj broj 1. Ne samo za onih 20.000 ljudi u gledalištu, već i za one pored televizora širom sveta. Ne znam koliko ih je, ali pominju se stotine miliona – svi gledaju dva čoveka u borbi koja može da potraje i preko pet sati. Jedan od njih je Novak Đoković, naš čovek. Sam protiv svih, jer u areni ogromna većina navija za njegovog protivnika. Ne zato što imaju nešto protiv njega lično. Čak i kad bi hteli ne bi znali šta da mu zamere. Navijaju protiv njega zato što se jedan Srbin usudio da dominira u sportu koji su oni izmislili. Ne znam šta bi drugo moglo da bude u pitanju. Dok gledam tu gladijatorsku borbu zamišljam ga onako vižljastog kao da je uskočio na dno okeana i bori se protiv ajkula koje ga sa svih strana napadaju. Britanci su 76 godina čekali da pobede na Wimbldonu – posle Fred Perija 1937. godine, titulu je osvojio Marej 2013. A tog Mareja je Novak juče, kako britanska štampa piše, ubio. Španac Nadal, godinama najbolji teniser sveta, kaže da više nije u stanju da igra na Novakovom nivou, Federer, po mnogima najbolji teniser svih vremena, je to isto priznao posle nedavnog poraza u finalu Njujorka, Conga, francuski igrač broj 1, kaže – ovaj čovek nas maltretira, uništio mi je karijeru, ali ja ga neobično cenim. A danas posle novog poraza od Novaka u finalu mastersa u Šangaju, reče mu – Novače imaš mnogo trofeja ali i pasiju da ih i dalje skupljaš. Dva puta je do sada dobijao priznanje godine, kao najbolji sportista sveta.

       A zašto pišem o ovim opšte poznatim stvarima, za koje, verujem, zna i Vesna Pešić. Zato što je i pored svega Novak Đoković ostao čovek. Naš čovek, veliki a običan, reklo bi se čovek iz kraja. Ne propuštam ceremonije koje se priređuju po završetku teniskih turnira koje prenosi ceo svet. Na njima se pobeđeni i pobednik obraćaju kraćim prigodnim govorima. Novak, najčešće u ulozi pobednika, me svaki put oduševljava – lepo, odmereno, kulturno, nikad uzvišeno prema pobeđenom, na perfektnom jeziku – ko zna koliko li ih zna, i tada se osećam i sam nekako uzvišeno i ponosno. Nije tu samo sport u pitanju. Naš čovek, sam protiv svih, a on tako veliki.

       Da, on lupa lopticu žestoko. Toliko žestoko da se to graniči i sa anatomijom čoveka i sa fizikom kao naukom. Ali nije samo o lupanju reč. Ima i žešćih udarača od njega a ne mogu da igraju sa njim. U pitanju je i inteligencija. Ima li takav čovek pravo da kaže ono što gore navedoh da je rekao. Ja držim da je i to što je rekao žestoko tačno, kao što želim da verujem da je i Vesna Pešić to što je žestoko lupila, lupila ne razmišljajući mnogo o tome. Možda je jednostavno imala loš dan. Novače, ne zameri joj.

 Dragiša Čolić, 18.10.2015.