Imao sam ja još nesporazuma sa popovima, ali dosta o tome. Sećam se jednom prilikom, da još samo to pomenem, pitaju me iz firme kojoj pružam pravne usluge, za pravno mišljenje – došao čovek u mantiji, crkveno lice i hoće da uzme automobil na lizing (najviše vole džipove i mercedese), šta da rade – čovek u rubrici o ličnim podacima naveo samo svoje crkveno ime. I gde mene nađoše baš to da pitaju. Dao sam im sledeće pravno mišljenje – nije greh od popa tražiti ličnu kartu. Neki su me i kritikovali zbog toga, ali je sve došlo na svoje mesto kad je pomenuti pop kasnije prestao da otplaćuje lizing rate, pa smo morali da ga jurimo da vrati džip.

       Ja bih svoj verski status najbolje definisao onim što sam negde pročitao da je rekao Nenad Čanak – nemam ja problem sa Bogom, već sa njegovim izaslanicima na zemlji. Da li ima Boga ili nema, ne znam, isuviše je to ozbiljna tema za mene, ali bih voleo da ga ima i tako se i ponašam. Koliko sam samo puta pogledao gore i rekao – Bože pomozi ili Hvala ti. Ja držim da u principu nisam loš čovek. Ne znam da li sam nekom naneo neko zlo. Dobro, radio sam čitavog života sa ljudima i bilo bi glupo reći da se nikome nisam zamerio, ali ne sećam se da sam mu zlo naneo i ponosan sam na to. A ako onaj gore, za koga rekoh da bih voleo da postoji, smatra da sam ja grešniji od onih koji prave svakojaka sranja pa to posle peru molitvama i postom, šta ja tu mogu. Takav sam.

       Amfilohije Radović je učen čovek. Uoči Uskrsa je dao veliki ekskluzivni intervju za nedeljnik Press, čije su delove preneli skoro svi listovi – Može biti govora samo o nezavisnoj, celovitoj Srbiji u okvirima Evropske zajednice, rekao je ovaj crnogorski mitroploit na službi u Beogradu. Lepo, i ja bih to voleo – bolje biti sit nego gladan. Ali koliko je to realno, a opšte je poznato da je politika veština mogućeg. Mitropolit naravno ne nudi rešenje, jer on je duhovni a ne svetovni poslenik, pa u tom svojstvu i savetuje – trpljenje, mir, patnja, to je Srbe održalo. Ako je uvaženi (ne i od mene) Mitropolit, po prirodi svog radnog mesta, pozvan za stvari duhovne naravi, što se onda pača u politiku, koja u duhovno ne spada. A ne govori za Uskrs – najradosniji hrišćanski praznik, o duhovnim stvarima, sem onog – trpljenje, mir, patnja!

       Ja još uvek ne mogu da mu oprostim onaj bezočni govor u Hramu kada je držao opelo Zoranu Đinđiću. Šta mu znači ono da će Zoran Đinđić biti zapamćen po tome što je u momentu najdubljeg poniženja svoga naroda ispružio “ruku bratsku, bratskoga mira i pomirenja” Evropi i svetu, kao i poređenje dubine Đinđićeve rane i rana nekih drugih žrtava… Pa je li Đinđić kriv za te druge žrtve ili ti i takvi kao ti i vaša politika. Našao si da držiš slovo o Đinđiću, a nisam te čuo da si se oglasio o tvojim pajtašima, vladikama – Pahomije, Vasilije, Filaret, Artemije …. Živite u bludu, bogatstvu i izobilju a narodu propovedate trpljenje, mir i patnju. Što biste vi išli u Evropu, pa da narod progleda, uzme motku i sve vas redom potera.

       Evropa više nije ono na čemu ti, tako učen, u pomenutom intervjuu deliš političke savete počev od Aleksandra Makedonskog – tri veka pre hrista, pa preko Vizantije, Rimskog carstva i krstaških ratova. U međuvremenu je bilo mnogo i krstaških i drugih ratova, revolucija i svetskih ratova. Menjale su se i imperije i carstva i danas smo tu gde jesmo – dopadali se sebi ili ne. Da Milošević nije izigravao vojskovođu, bili bismo bar za Kosovo bogatiji. Ovako, priznali vi to ili ne, Kosova nema. Mi ne upravljamo Kosovom, tamo sad žive neki drugi. A to što zbog izbornih i drugih kampanja mi pričamo da je Kosovo naše, ko nam brani, možemo i dalje da pričamo. Svojevremeno smo vikali i – Trst je naš, pa nam to nije pomoglo. I što pre to budemo shvatili i počeli da spasavamo odatle što se još spasiti može, biće nam bolje. Eto, konačno i ja da se u nečemu složim sa mladim Draškovićem!

       Evropa je način razmišljanja, ponašanja, delanja, a to su promene koje su ovom narodu potrebne. Bez toga nema nam boljitka. A ako to ne shvatimo, uvek će se naći neki Amfilohije, Milošević i slični, koji će to da zloupotrebe i zato ovaj narod i drže tu gde je.

       Crkva je svagda i svagde imala svoj uticaj u narodu. Ljudi su odlazili tamo da nađu svoj duhovni mir. Englezi, protestanti po veri, imaju crkve u svakom kraju. U Londonu gde sam duže živeo, nedeljom ujutru, mirno i dostojanstveno, narod ide u crkvu – i muško i žensko i staro i mlado. Televizija se uključuje u te svakonedeljne svečanosti. Svaki put prenos u živo iz neke od crkvi iz raznih krajeva. Predivne propovedi, novogovor, puštao sam ih da učim engleski. Nije me mnogo interesovalo o čemu pričaju, ali sam siguran da o politici, naročito tekućoj, ne pričaju – time se crkva ne bavi. Sve to prate i povremeno se uključuju crkveni horovi – Song of Price. Predivno. Sad će neko od onih koji su pogođeni ovim što pišem da kažu – izigrava Engleza pa došao ovde nama da propoveda. Takvima preporučujem da se vrate na drugo poglavlje ove moje knjuige. A uzgred – iako imam i britansko državljanstvo nisam tamo išao od kako su nas bombardovali.

       Ovi naši, em ih ne razumeš o čemu pojaju, em i kad ih razumeš, vraže narod na novo zlo. Kakvi su bolje što narod i ne ide u crkvu. Artemije se odmetnuo. Vodio svoju politiku na Kosovu – i duhovnu i svetovnu. Crkveni velikodostojnici su ga tolerisali sve dok nije ugrozio njihove interese – zapretio da će da se otcepi i proglasi svoju crkvu. Pahomije, dokazani pedofil, spopada po crkvi decu, mušku, koja su mu poverena na vaspitanje – niko se od crkvenih velikodostojnika nije oglasio povodom toga. Izdaju proglase, bacaju anateme, vraže narod povodom “Parade ponosa” – ni ja nisam za to, a tolerišu pedofiliju u svojim redovima. Znači li, da oni to odobravaju? Ima toga i na Zapadu, biskupi se zanesu, izgleda da su popovi svuda skloni tome, ali tamo Crkva raguje na to, Sudovi im sude, stvarno, a ne kao ovde kod nas gde je ceo pravosudni sistem stao u odbranu pedofila, svakako ne svojom voljom i spontano, već po nalogu odozgo, tako da su jedine žrtve tog “suđenja” ponovo ispala zlostavljana deca. Onom vaspitaču – lopatašu iz Crne Reke, sude već tri godine onako kako su sudili i Pahomiju. Baš će to da ga promeni – i to će da zastari. Vladika Filaret, neće da plaća struju, a troši je. Pa još naredio i svojima da ne plaćaju. Pa gde to ima! Mogu li ja da uđem u crkvu, uzmem sveću i kažem – Bog će ti platiti. A cene crkvenih usluga, otišle u nebo. Vasilije tuzlanski živi na dvoru u izobilju. Odao ga rođak koji je tamo navraćao. Rođak – ko što su Ivanu Ivanoviću braća od tetke oni što im svakog petka daje satove za poslate priloge. Na njih Amfilohije ne baca anatemu.

       Nisu ni ti “odozgo” šašavi, siguran sam da ni oni ne odobravaju te stvari – izuzeci, ako ih i ima, potvrđuju pravilo, ali važniji su tu interesi u pitanju – strah ih je da se ne zamere crkvi, a crkva, i takva kakva je, prema ispitivanjima javnog mnjenja, ima najveći uticaj u narodu! Pozvaće narod da glasa protiv njih i odoše glasovi, a to je u ovakvoj državi najvažnije.

Nastavice se …