Najpre o mom najvećem i najružnijem razočarenju – Mlađanu Dinkiću, kome stoga i posvećujem  najveću minutažu.

       Negde napred, u nekom od prethodnih poglavlja – da ne tražim sada, a i ne volim sebe da čitam, neka ostane onako kako je tada zapisano, jer tada sam tako mislio, rekoh za ono vreme koje je prethodilo padu Miloševića, da su za Srbiju jedini spas mladi ljudi poput Mladjana Dinkića, koji se usudio da u to vreme napiše „Ekonomiju destrukcije“ što je i sada za pohvalu. Okupio je oko sebe 17 ekonomista i 1997. godine osnovao nevladinu organizaciju G17 Plus koja se u decembru 2002. godine, zajedno sa Miroljubom Labusom, kao partijskim liderom, preregistrovala u političku partiju. Miroljub Labus nije dugo ostao partijski lider. Smenio ga je Dinkić sa svojom ekipom koji od tada postaje neprikosnoveni lider i te Partije i one koju je nedavno  formirao URS – Udruženi Regioni Srbije.

       Već 2000. godine, odmah po petooktobarskim promenama, sa samo 36. godina, postaje najmlađi Guverner u istoriji Narodne banke Jugoslavije.

       Sa tog mesta aktivan je i na drugim poljima. Kreće u pohod za povraćaj „Kiparskih para“ – novca koji je za vreme Miloševića nemilice iznošen na to ostrvo. Dobro je krenuo i sa puno obećanja – treba samo pratiti trag novca! Već sledeće godine, bez nekog posebnog objašnjenja, odustaje od tog projekta.

       Potom, 2002. godine, relizuje projekat o zatvaranju „propalih banaka“, među kojima su bile i četiri tada najveće domaće banke, da bi odmah zatim usledila i jedna od najvećih prevara – osnivanje Nacionalne štedionice – banke a.d. U ovoj dobro osmišljenoj podvali, prevara je započela već u samom nazivu. Osnovana je privatna banka sa nacionalnim predznakom u nazivu, tako da su svi – sem onih upućenih i onih neupućenih koji su po prirodi funkcija koje su obavljali morali da budu upućeni, bili u uverenju da se radi o državnoj banci. Prevlast privatnog kapitala u toj banci obezbeđen je putem povezanih privatnih pravnih lica, na šta je argumentovano prvi ukazao Savet za borbu protiv korupcije, što je Banka naravno demantovala. I ne samo to, Savet je ukazao i na činjenicu da su neki od privatnih akcionara kupovali akcije Banke, putem kredita dobijenog od te iste banke. Na izveštaj Saveta, nije bilo reakcija Vlade – iako je to Vladina organizacija, što će ostati praksa sve do današnjih dana.

       Ubrzo se ispostavilo i zašto je ta igra sa predznakom – Nacionalna, bila toliko važna. Toj “nacionalnoj” banci dodeljen je posao isplate stare devizne štednje, zatim – po tvrdnji pomenutog Saveta za borbu protiv korupcije, Banka je beskamatno koristila depozite NBS, a vrhunac tog dobro osmišljenog “projekta” bila je dodela na besplatno koriščenje poslovnih prostora koje su  nekada koristile državne institucije – SDK (Služba društvenog knjigovodstva), odnosno ZOP (Zavod za obračun i plaćanje), kada je promenjen naziv te institucije. Hiljade kvadrata najboljeg poslovnog prostora u zemlji, na najboljim lokacijama u gradovima, kompletno opremljenih, do tada u državnoj svojini, dato je na besplatno korišćenje privatnoj banci! A sve to, navodno zato što je Banka, na svoj teret, preuzela obavezu obuke i prekvalifikacije radnika ZOP-a na nove bankarske poslove – a Banka je ustvari i tim “teretom” mnogo dobila, jer u pitanju je bio najkvalitetniji kadar koji je u zemlji za tu vrstu poslova tada i postojao, tako da i ako je bilo nekih nužnih dokvalifikacija, to je time sprovedeno na, po Banku, najcelishodniji način.

       Kažu da je on najzaslužniji i za rušenje Vlade Zorana Živkovića koji je premijersko mesto preuzeo u martu 2003. po ubistvu Zorana Đinđića i tu se zadžao nepunih godinu dana.    Učestvovao je potom i u Vladama koje su zatim formirane – Vladi Vojislava Koštunice i Vladi Mirka Cvetkovića. Učestvovao i rušio ih.

       U Vladi Vojislava Koštunice je bio Ministar finansija sve do kraja 2006., da bi potom bio i  Ministar regionalnog razvoja. Izlaskom iz Vlade ubrzao je njen pad, da bi potom, nakon parlamentarnih izbora, u Vladi Mirka Cvetkoivića bio Potpredsednik Vlade i Ministar ekonomije. I tu je Vladu, tokom 2011. godine, kada su problemi nastali delom usled svetske ekonomske krize, delom usled sopstvene nesposobnosti same Vlade postali evidentni, počeo da cepa svojim omiljenim metodom – podrivanjem iznutra. Kad je to postalo i očito i ružno, Premijer je bio prinuđen da ga ukloni iz Vlade, što je izgleda i bio deo njegove taktike. Približavali su se izbori, nove koalicije su bile na pomolu, učešće njegove stranke u budućoj Vladi nije više bilo tako izvesno, pa je trebalo smisliti nešto novo.

       I osnovao je URS – Partiju Ujedinjenih regiona Srbije. Prihvatio je svoju smenu, ali je svoju partiju G17 Plus, ostavio u koalicionoj Vladi. Procenio je da još nije momenat za njeno rušenje, zadržao je u Vladi postojeće resore svoje stranke – mesto Potpredsednika Vlade, Ministra ekonomije, Ministra zdravlja, Ministra omladine i sporta, Ministra kulture i dr. i unutarpartijskim pomeranjem postavio svoje ljude na ta mesta, pritom ostavši neprikosnoveni šef svima njima, što se i bukvalno vidi prilikom uobičajenih aktivnosti tih resora – novi Ministar ekonomije, mlađani Nebojša Ćirić, napred, Dinkić iza njega.

       On lično je preuzeo funkciju šefa poslaničkog kluba partije G17 Plus u Parlamentu i sa tog mesta, kao poslanik, omogućio sebi da do mile volje kritikuje Vladu u kojoj drži pola resora. Istovremeno ima dovoljno vremena da sa novom partijom Udruženih regiona Srbije, kruži Srbijom, započne predizbornu kampanju i pre nego što su izbori i formalno raspisani i ktitikuje Vladu za neravnomerni razvoj regiona Srbije, odnosno ekonomsku eksploataciju regiona od strane Beograda i kao centra vlasti i kao najprivilegovanijeg regiona u Srbiji. Regionima Srbije treba vratiti pare koje im pripadaju! Slogane koje koristi u toj kampanji, preuzeo je po svemu sudeći od Šiptara – Trepča radi, Beograd se gradi, bile su i njihove omiljene parole. Ko da se na to ne primi. Baš nas briga što to priča čovek koji je taj „lopovski“ sistem i smislio. Parama se u zube ne gleda. Upozoravaju ozbiljni analitičari i spolja i iz zemlje da će ta avantura da stvori rupu u budžetu od najmanje 30 milijardi dinara. Dinkić se na to ne obazire – piči svoju priču i dalje.

       I sve to čini čovek koji je bio neprikosnoveni kreator ekonomske politike i svih promena u ekonomskoj politici, od 2003. godine do danas, čiji je dominantni uticaj bio i u fiskalnoj politici i u svemu ostalom što čini ekonomiju zemlje u širem smislu te reči – ekonomija, regionalni razvoj, privatizacija, finansije, poreski sistem, Narodna banka Srbije. Tu su još i resori koje drži njegova stranka – zdravstvo, omladina i sport, kultura, ne računajući niže rangirane pozicije koje njegova stranka drži po koalicionim i drugim sporazumima drži u drugim ministarsrvima, raznim državnim agencijama, upravnim odborima i dr.

Nastaviće se …