Rekao bi čovek da smo se mi tamo samo zajebavali. Ne, radili smo ozbiljan posao. Intereexport je bio velika firma, ne samo u zemlji. Imali smo 36 preduzeća i predstavništava širom sveta – na Zapadu preduzeća, osnovana kao tamošnje firme po svim pravilima njihovog zakonodavstva, a na Istoku predstavništva, jer zemlje tadašnjeg istočnog bloka nisu drugačije dozvoljavale.

       London, gde sam ja bio Direktor, radio je pored klasičnih izvozno-uvoznih poslova i zastupanje za Jugoslaviju velikih svetskih firmi iz oblasti vojne industrije – British Aerospace (avioni), Rolls Royce (motori), Marconi (radari), a Jugoslavija je tada po opremljenosti bila četvrta vojna sila u Evropi.

       Iz Londona smo radili i sa Rusima – Između Jugoslavije i tadašnjeg SSSR-a su postojali barter aranžmani (plaćanje izvezene robe, robom koja se uvozi do godišnje utvrđenih kvota vrednosti, najčešće naftom), ali je i njima i nama ponekad odgovaralo da iskočimo iz toga i neki posao odradimo preko Zapada. Takođe, pošto u to vreme nisu bili dovoljno razvijeni direktni trgovački kontakti između Zapadnih i Istočnih firmi, mi smo tu bili odličan trgovački posrednik, a u Moskvi smo, u to vreme, i iz tih razloga, imali jako predstavništvo od preko 50 ljudi.

       Radilo se tu, bilo je mnogo putovanja u svim pravcima, pa razume se i poslovnih ručkova i večera. Onaj ko misli da je to lako, neka zamisli kako to izgleda kad od sedam dana u nedelji, u proseku imaš pet poslovnih večera! Pa još kad ti dođu Rusi, ili ti odeš kod njih – sve jedno, ne puštaju te do zore. Ima u tom poslu i stresova, pa kad bi sve bilo smrtno ozbiljno, ne bi se tu dugo izdržalo. Čovek bi puko. I zato tu mora da bude i opuštanja i šale i viceva – i to je ona strana koju ovde pokušavam da predstavim, jer bi ono drugo bilo suviše smorno.

       Ja sam u Interexport došao slučajno, 1980 godine, iz Energoprojekta. Tamo se nisam bavio spoljnom trgovinom, ali sam kao pravnik – specijalista za ugovore, radio na poslovnim projektima sa inostranstvom, pa mi otuda ni komercijalni poslovi nisu bili strani. A i tamo se mnogo putovalo. Prokrstario sam Afrikom uzduž i popreko. Od Zambije i Angole na  jugu, Egipta, Alžira, Maroka …. na severu, Tanzanije i Kenije, na istoku, Gvineje, Gabona, Nigerije …. na zapadu. Bilo je tu svega i svačega. Uživao sam u prizorima Viktorijinih vodopada u Zambiji, prolazio kolima kroz džunglu sve do jezera Kariba na granici Zambije i Zimbabvea, tadašnje Severne Rodezije, vozeći se iza porodice slonova koja je baš tuda našla da izađe u popodnevnu šetnju, pazeći da ih ne naljutimo, jer kažu da tada znaju da budu nezgodni i čekajući da njegovo veličanstvo piton pređe preko puta.

       Bio sam jednom prilikom, iza pola noći, jednostavno pokupljen na aerodromu u Lagosu od strane “taksiste” koji je sam odredio da meni treba taksi i da je to naravno baš on, da bi me potom ostavio usred džungle da ga sačekam jer je njemu negde usput otpala radkapna pa mora da je nađe.

       Vozio sam 600 kilometara kolima kroz Saharu, od Port Saida do Kaira, iako sam se zaricao da tamo neću da vozim, jer me je Vlasta Sudimac, tadašnji direktor Ineksa u Kairu, poveo tog vikenda na tamošnju piknnik plažu, što naravno – kako je rekao, ne smem da propustim, a on se tamo toliko predao čarima da je dobio sunčanicu, pa sam ja morao da vozim natrag, dok se on tresao u groznici na zadnjem sedištu. Možete li da zamislite put prav ko strela, pa tako 600 kilometara, sve pazeći da ne zaspiš ili skrenes s puta u pesak, jer se ivice puta i ne vide od peska koje nanosi poznati pustinjski vetar zvani gibli od koga kako kažu nema zaštite jer se fina peščana prašina uvlači u pluća, tako da ni duble glazing prozori ne pomažu. A lokalni dečaci dežuraju na pumpama sa sve svojom improvizovanom opremom, jer ako s puta skrenete u pesak, nema vađenja. Kao u snegu, pa još gore. Sve što više dajete gas, točkovi dublje propadaju u pesak. Onda se pomenuti dečaci odmah tu stvore i vešto svojom “opremom” reše problem, ali ne pre nego što se pogodite o ceni. Danas, kad gledam na televiziji izveštaje o čuvenom reliju kroz pustinju – sve do Dakara u Senegalu (i tamo sam bio), pa se setim toga, uvek kažem kako su svi oni totalni kreteni!

       Leteo sam jednom duž zapadno-afričke obale od Luande u Angoli – gde sam se našao baš u vreme eskalacije građanskog rata između UNITE i MPLA, pa sam prinudno morao da ostanem nedelju dana u hotelu do otvaranja aerodroma, do Lagosa u Nigeriji. Uz put nas je zahvatilo orkansko nevreme. A noć! Avion džambo, ogroman, trese se, propada, povremeno nestaje struja, a u njemu – pokušavam da izbrojim, svega sedam putnika. Svi crni, uključujući i posadu naravno. Gile, bog te jebo, ako ova grdosija padne negde u džunglu, ovi će tebe prvog da pojedu. Potegnem ponovo  iz litarske flaše balantajna koju sam uvek nosio u ručnom prtljagu. Gotovo je, nema šansi da se ovo preživi. Bože, bar da bude načisto! Samo da me ovi ne rastrgnu. Kapetan objavljuje da će pokušati da sleti na pomoćni aerodrome u Duali, Kamerun, dok nevreme ne prođe. Uspeva mu, iz drugog puta. U avionu aplauz. Gledam kroz prozor, crnci užadima pokušavaju da vežu avion za stubove aerodromske zgrade, jer ga naleti vetra šetaju po pisti. Potegnem za flašom, ona skoro prazna! Valjda me je zato, totalno sluđenog, kad smo konačno, duboko u noći, sleteli na aerodrom u Lagosu, onaj crni “taksista” koga sam gore pomenuo i pokupio da me vozi kroz džunglu.

       Bilo je naravno i lepših doživljaja – letenje preko Alpa helikopterima sa providnim podom, valjda od pleksiglasa, pa kad pogledaš dole jeza da te uhvati – ko da jašeš na metli, pa rivijera – Portofino (Come back to Portofino – stariji će se setiti Dominika Modunja), pa prijemi kod šefova država, ali neću o tome.

       A bilo je i veselih događaja – putujem ja za Kazablanku u Maroku i umesto tamo, zbog magle, opet u noći, sletimo u Rabat, nekih stotinka kilometara dalje. Pokupe nas u neki autobus i pravac za Kazablanku. Kad smo stigli, ja kao iskusni putnik, izletim prvi iz autobusa i viknem – Taksi! Računam, noć je, pa će još nastati i frka za taksi. Dođe taksi i ja mu onako rutinskim manirom kažem naziv hotela gde sam imao rezervaciju. On me značajno pogleda i kaže – U redu, ali to će da vas košta 5 dolara. Ja odmahnem rukom i nastavim da se gnjezdim na zadnjem sedištu. On krene i stane. Mislim, verovatno je stao na semaforu. Medjutim, on se okreće prema meni, pruža ruku i traži 5 dolara. Pogledam napolje – šljašti naziv hotela koji sam tražio! Ja sam ustvari uzeo taksi na ulazu u hotel koji sam tražio! Opsujem, ga dam mu 5 dolara i besno izađem napolje.

       Ili direktni – face to face, susret sa crncem prilikom mog prvog odlaska u Afriku – Zambiju. U Lusaki je 1970. godine održana Konferencija nesvrstanih i u tu svrhu je u obližnjem selu, Mulunguši vilidžu, desetak kilometara od Lusake, izgrađeno kompletno naselje za smeštaj učesnika Konferencije. Svaka delegacija je bila smeštena u zasebnom stambenom bloku od po nekoliko stanova. Po završetku Konferencije Zambija je te objekte prodavala pa je Energoprojekt kupio jednu takvu jedinicu za smeštaj svojih ljudi koji su tamo dolazili na službeni put. U Lusaku sam stigao predveče a dočekao me je i tamo smestio direktor, Aca Petrović, koji je i sam stanovao u jednom od tih stanova. To veče smo dugo sedeli na terasi, a ja sam očaran tam-tam bubnjevima i pesmom iz obližnjeg domorodačkog naselja, uživao u lepoti prizora koje ni Hemingvej ne bi uspeo da opiše. Ujutro je Aca otišao nešto poslom do grada, a mene ostavio da se spremim za posao. Još uvek očaran lepotama prizora, vezujući kravatu, zakoračio sam na terasu i u tom položaju, prestravljen, ostao kao ukopan. Ispred mene je licem u lice na razdaljini ne većoj od desetak santimera – ili mi se to tek tako tada učinilo, stajao čovek – domorodac, u punoj ratničkoj opremi, marširajući u mestu i udarajući svo vreme o tlo bambusovim štapom većim od njega samog. U trenutku sam pomislio – ovi su došli da me vode, i odmah mi je kroz glavu proletela priča iz onog ofucalog vica kad su domoroci kuvali belca za čorbu, samo što mi to tada nije bilo ni najmanje smešno. Koliko je to trajalo ne znam, ko se prvi i kako povukao takođe ne znam. Znam samo da sam, kad se Aca vratio još uvek bio u šoku. A on je počeo glasno da se smeje – Pa to je naš watchman, kaže Aca. On nas čuva, a to kako si objasnio je pozdrav kojim on pozdravlja belog gospodara. – Pa kretenu jedan, zar nisi rekao da ovde nema nikog. Moglo je srce da mi pukne.

Nastaviće se …