Posebno priča su gosti koje komentatori dovode u studio da kao znalci dodatno komentarišu susret, pa krenu u stilu …. Gospodine Bunjevčeviću …. pa se raspričaju. I komentator i gost skockani sa sve odelom i kravatom na plus 40 (u hladu, u Košutnjaku) ko da su pošli u crkvu na nedeljnu liturgiju, a u isto vreme Predsednik države u dnevniku – košulja kratkih rukava, bez kravate.

Od ovih mi se najviše dopada tandem Duško Korać u ulozi komentatora i Vanja Grbić u ulozi gosta. Oni jednostavno zaborave i na utakmicu i zašto su tu došli. To su priče o razvoju odbojkaškog sporta u svetu od Kleka do Rio de Žaneira, pa nazad. Rezultat utakmice koju prate ponajmanje znaju – kad se trgnu. Sećam se jednog takvog prenosa od pre par godina – obojka, finale svetske lige Brazil – Srbija. Nisam mogao da izdržim. Pokušao sam da dobijem dežurnog urednika RTS-a da ga zamolim da ih makne iz studija, pa kako nisam uspeo da ga dobijem, napustio sam praćenje prenosa.

Čini se da je preovladao taj stil prenosa. Evo približava se Olimpijada u Londonu – uveren sam da raste nervoza i među sportskim komentatorima ko će od njih biti u timu RTS-a. Pretendenti vredno uče sve o sportu, sportistima, njihovoj bližoj i daljoj familiji – to je najvažniji kriterijum. Ostalo je samo još da vidimo ko će da ih ispituje. Ako to bude Aleksandar Stojanović, nema šanse da prođu.

 

* * *

A kad pomenuh televiziju, da se ne ogrešim ni o dugogodišnjem šefu ovdašnje TV, kontroverznom Aleksandru Tijaniću. Pre svega to je jedan inteligentan i sposoban čovek. Sećam ga se još dok je “mali” bio. Bila je to generacija izuzetno nadarenih komentatora RTS-a. Nekako u isto vreme pojavili su se i Gordana Suša, Goran Milić, Omer Karabeg … Uneli su nešto novo u do tada stereotipni TV dnevnik – prvih petnaestak minuta o Titu: gde je bio, šta je radio, koga je video, ko mu se najviše radovao …. zatim privredna hronika – uspesi samoupravnih radnih kolektiva….. i tako redom, preko sporta do legendarnog Kamenka Katića i njegovog metereološkog izveštaja. Pomenuti “klinci” su u to uneli nekakvu živost. Nisu imali neku preveliku minutažu, povremeno su se pojavljivali sa svojim sažetim i britkim komentarima, što je delovalo osvežavajuće pa su se dnevnici i zbog njih gledali.

Da ne širim o ovim drugima, o Tijaniću je reč. Taj stil koji je tada bio samo u nagoveštaju on je usavršio i zadržao do danas. Ljudi ga se na neki način plaše, pa izbegavaju da ulaze u konflikte sa njim – verbalne ili pisane, sve jedno. Ne znam da li kod nas postoji javna ličnost koja je više od njega bila tužena ili tužila.  U suštini on je jedan apartčik koji je svoju veštinu prilagođavanja razvio do savršenstva. A žestok stil koji je njegov zaštitni znak mu je istovremeno i sredstvo za ostvarenje cilja i sredstvo samozaštite. Nema režima gde nije imao svoju ulogu – od Tita do Tadića. I nema političara koji nije pretio da će ga ukloniti odmah po dolasku na vlast. A on traje – uspešno, sve ovo vreme. Isto to govori i jedan od predsedničkih kandidata na predstojećim izborima Tomislav Nikolić. Ostaje da se vidi – ako mu se za to pruži prilika, da li će on u tom pogledu biti izuzetak. Ja lično, sumnjam u to.

Jedna od TV tvorevina iz njegovog vremena je i već sada čuvena sintagma – Trošiš struju, plaćaš TV pretplatu za RTS. Pritom, RTS i ne krije – čak to i oglašava, da je u poslovnom “dilu” sa kablovskim operaterima kojih je mnogo u ovoj zemlji, koji u svom paketu prodaju i programme RTS-a, pa je logična pretpostavka da oni to nisu samovlasno uzurpirali, već da im je RTS to pravo prodao. E sad, ja kao korisnik jednog od takvih paketa, kupljenih od kablovskog operatera, gledam uz mnoge druge programme i RTS, koji sam kroz taj paket i platio. Treba li da  to posebno plaćam i RTS-u, a da pritom drugu antenu sem ove kablovske i nemam. I to kroz struju!

Jeste li čuli za priču o slonu i crvenim čarapama (pozajmljeni vic). Nema veze sa Tijanićem. – Zašto slon ima crvene čarape? – Ne znam. – Da bude neprimetan među jagodama. – Jesi li video slona među jagodama? Ne. – Eto vidiš!

* * *

Da ostanemo još malo na televiziji. Reč je o talk-show programima. Mislim da je tu i dalje bez premca Olja Bećković, već sam je pominjao u knjizi, pa da se ne ponavljam. Tu nedavno pojavio se Ivan Ivanović – nije karakter tih emisija isti, ali ima nečeg zajedničkog.

Koliko sam shvatio Olja Bećković ima svoju produkciju, svoj tim i u tom smislu je samostalna u odnosu na televiziju gde se njen program emituje. To što je ona na TV B92 već duže od 20 godina – a održala se i u produkcijskom smislu, kazuje samo da su ovi sa B92 dovoljno vispreni da joj se ne mešaju u posao. Nisam siguran da je ista situacija i sa Ivanom Ivanovićem. Ne mora baš svaki “tozovac” kad ima concert u Beogradu da bude gost u njegovom programu, pa ne bi smeo to ni da bude prevashodni kriterijum za izbor gostiju. A neverujem da on sam odlučuje o tome. Ako bi tako bilo, to ne bi bilo dobro za televiziju. A ako drugi odlučuju o tome, to nije dobro za njega. Bljesnuo je kao zvezda. Oduvao je Kesiće, Živiće i slične, jer je ponudio nešto novo, urbano – za razliku od, na primer, sličnog programa koji pravi Ognjen Amidžić, na Pinku. Imam utisak da već više nije tako. Ne raspolažem podacima o gledanosti, ali znam ljude, gde i ja spadam, koji sve češće propuštaju njegove emisije. Ponavlja se – sve ide po predvidljivim šablonima. Emisije mu deluju potrošeno. Vidi se da ono što priča uvek ide iz iste kuhinje.

U svetu postoje takve emisije. Kad sam ja živeo u Londonu, devedesetih godina, bio je jako popularan Michael Barrymore. Međutim, čak ni on, na vrhuncu slave, nije terao neprestano – sve isto. Pravio je TV aranžmane na po godinu dana, onda ga jedno vreme nije bilo, pa bi se ponovo pojavio – ali uvek bi dodavao bar po nešto novo. Ako je, zbog nedostatka te vrste programa, to neprihvatljivo kod nas, bilo za televiziju, bilo za njega, morao bi se bar osvežavati tim koji mu smišlja koreografiju i piše tekstove. Na primer, da se otvore prema spoljnoj dopisničkoj mreži – kako prema idejama, tako i prema tekstovima, koje bi neki moderatori pratili i implementirali u program.

Nastaviće se …