U ovoj zemlji su se oduvek voleli žestoki momci – delije, grobari, hajduci, četnici. Hajduci – Đurđev danak, hajdučki sastanak. Naravno, zbog Turaka. A kad njih ponestane – srpske kuće, haranja, silovanja, ubistva. Mitrov danak, hajdučki rastanak, do proleća, kod jataka. Četnici – isto to, ali zbog Nemaca, naravno. A kad ponestane Nemaca – srpske kuće! Oduševljeni domaćini vrše masovna samoubistva. Žene u ekstazi siluju četnike, a kad pođu prazne magaze i podrume, za poneti.

       I onda ti ovde iz nekih vukojebina dođu neki Šešelji, Draškovići i slični, proglase se za vojvode – i oni su Srbi pa imaju sva rukovodeća prava, navuku četničke kape i povedu Srbe u pohode – Karlovac, Virovitica, Karlobag ….. Račune plaćaju svi Srbi, naročito oni drugi, jer ovi prvi su zauzeti odbranom četničke ideologije, koja je najuzvišenije od svih koje su se Srbima dešavale. Onaj prvopomenuti, zajebava Sudije Haškog tribunala, a sam se prijavio i otišao tamo dobrovoljno – da svetu objašnjava četničku ideologiju. Ovaj drugopomenuti radi na domaćem terenu. Upravo je u toku proces rehabilitacije Draže Mihajlovića, a to mu je životni amanet. Piše u nastavcima hvalospeve o Draži – i kao ratniku, i kao mudrom vojskovođi i kao domoljubu. I to sve u prvom licu – Draža. On meni kaže to, a ja njemu to i to! Ne kaže, kako se dokopao tih izvora, što bi, razume se, za istoriju bilo od neprocenjivog značaja. Šteta što moj otac i moj ujak ne doživše Draškovića da im on lepo objasni ko su bili četnici. Verujem da bi više verovali njemu nego svojim očima.

       Prođoh letos kroz Gacko. Kažu da je Drašković odatle. Tamo ima tri i po kuće, pa ne znam šta bi četnici tu mogli i da haraju. U Srbiji je druga priča. Ovamo, kad poodrastu, svi dolaze. Pita ga reporter u jednom nedavnom intervjuu – Drašković mi je omiljeni lik, pa to ne propuštam. A prvi put sam za njega čuo još sredinom sedamdesetih prošlog veka dok je bio dopisnik Politike iz Lusake, Zambija. Imao je neke probleme sa plaćanjem kirije u Energoprojektovom stanu koji je koristio (Rectory Court broj 4 – setiće se). U knjizi “Nož” predstavljate četnike kao prljave i masne, sada više ne! A on, onako ležerno ubedljivo, kako samo on zna – Pita mene Dana. Pa dobro el’ moj ujak bio prljav i masan? Pa nije, kažem ja! A da li je tvoj stric bio takav. Nije ni on, kažem ja. Pa dobro, zašto onda pišeš da su četnici bili prljavi i masni? I eto, ja više ne pišem da su oni bili prljavi i masni, kaže Drašković!

       A njegov mlađani sledbenik, mislim da se Jugović zove, u jednom dijalogu sa Prokićem, poslanikom LDP-a, na direktno pitanje ovog poslednjeg, priznade da je gore pomenutih četničkih poseta po Srbiji bilo i da su se te stvari dešavale, ali da je toga bilo zbog širine četničkog pokreta, da su stoga oni bili organizovani u trojke, te da razume se Draža nije mogao sve da ih drži pod kontrolom. Pa koji je to vojskovođa koji svoje jedinice organizuje tako da ne može da ih drži pod kontrolom? A što je najgore, nisam čitao da su oni delovali kao uskoci koji su uskakali na hrvatsku teritoriju i tamo pravili sranja. Skakali su po Srbiji. A na drugoj strani, čitao sam da su partizani za takve stvari svoje streljali po kratkom postupku. Draža nije – bar nije pisalo.

       Udaljavam se a počeo sam o muzici. Volim ja i rok, mada ne znam šta im znači ono – Rok je način života, ne razumeš ti to! I dobro je što ne razumem, ali mi to ne smeta da slušam Boru Čorbu. Bora je i car i kreten. “Pogledaj dom svoj anđele” – jeza. “Amsterdam”, “Ko te ljubi dok sam ja na straži” – totalno otkačeno. “Gastarbajterska” – ludo. “Poslednja pesma o tebi” – divno. A kreten je što je on, car u poslu koji tako dobro radi, prihvatio da izigrava pomoćnika ministra kulture, ili kako se to već zvaše. Što mu je to trebalo.

Nastavice se …