Zastupaju na ovim izborima retro princip neutralnosti – Srbija treba da bude Istok Zapadu, Zapad Istoku. Pa Vojislave, koliko mi je poznato Ti i dalje radiš u Institutu i baviš se naučnim radom. Morao bi da znaš da je se te teorije prvi Tito setio, da ju je u praksi izvanredno implementirao i da nam je svima od toga bilo lepo. Ali druge su okolnosti tada bile. Na delu je bio hladni rat između Istoka i Zapada, čiji su akteri zaokupljeni sobom i protivnikom, ostavili po strani i zapostavili kompletan “treći svet” sa svim njegovim problemima, ali i sa ogromnim ekonomskim, naročito prirodnim (rudnim i drugim) kapacitetima, koje je Tito uočio i stavio se na čelo tog pokreta, koji je tako organizovan, postao realna svetska sila, pa tako i mi zajedno sa njima, kao lideri tog pokreta.

       Svi smo mi to u praksi obilato koristili. Kod mene su, dok sam bio Direktor Inexove firme u Londonu, dolazili Rols Roys, British Aerospace, Markoni i druge svetskefirme, ne da nešto kupe od nas – nismo mi imali šta njima da prodamo, već da im izaranžiramo sastanke sa Rusima i tako napravimo prolaz na rusko tržište. Nije samo moja firma – Interexport, u to vreme imala u Moskvi predstavništvo od 55 ljudi. Mi smo već tada i u bukvalnom smislu bili Istok Zapadu, Zapad Istoku. Ali sada su se vremena promenila – Zapad je već poodavno na Istoku, Istok na Zapadu, i to direktno. Nismo im mi više, u tom smislu, potrebni. Smislite nešto drugo.

       Sve u svemu, Voja je jedna autistična akademska zamlata, čiji politički produkti – što bi Palma rekao, ne mogu da se sipaju u traktor. Njegov najbolji sledbenik je gore pomenuti brkica Slobodan Samardžić, koji odaje utisak čoveka koji je ranije otišao u invalidsku penziju, primio se na čari  tog statusa, pa srećan i zadovoljan uživa u tome – Oh lepote – samo da je i penzijice! To jesu kvaliteti, ali za Predsednika Mesne zajednice u bloku 23 na Novom Beogradu, ali ne i za državnog funkcionera.

       To nikako ne znači da su i oni drugi što ga okružuju, tako bezazleni. Pomenuću, sadašnjeg kolegu advokata, a Ministra pravde iz tog vremena, Zorana Stojkovića, koji je u odnosu na svog šefa Voju bio – sve to, pa ni nalik, a jedino što ih je vezivalo, što je i ovaj, kad god zatreba izigravao budalu u stilu – Nisam obavešten. Pa onda, takođe advokat, samo bivši, Miloš Aligrudić, poslenik tadašnje vlasti u Briselu, koji nije ostao upamćen po tome što je preobratio one u Briselu, već kao rekorder po ispostavljanju računa za putne troškove na te seanse. Pa tek, Predrag Bubalo, bivši Ministar za privredu i privatizaciju o kome će se tek čuti. A da ne govorimo o njihovim šefovima ekspozitura za Kosovo – Milanu Ivanoviću, Marku Jakšiću i drugima. Sve to mogu da razumem, ali nikako šta će tu i Bira Čorba – kome se za njegovo pevanje iskreno divim i obrnto – za njegov politički rad.

* * *

       Podršku tom principu nesvrstanosti potpisalo je mnogo intelektualaca. Vidim među njima veliki broj akademika. Mnogo je tu i onih za koje nisam imao pojma da imaju to zvanje. Pošto sam ja devedestih bio odsutan iz zemlje, pretpostavljam da su tada i primljeni u Akademiju nauka. Kako sam samo neinformisan. Ja mislio da je to bilo vreme obične iflacije. Nisam imao pojma da je to bilo i vreme ihflacije počasnih zvanja.

       Primetih među njima jedno meni poznato ime – Mića Danojlić, pesnik. Znam čoveka još iz Trinaeste beogradske gimnazije – bio nestašan u školi, uvrnut ko svaki pesnik u pokušaju. Muke je zadavao svojoj razrednoj – istoričarki, Branki Kojović. Mićo sine …. govorila je kad nije znala šta da radi sa njim.

       Posle sam čuo da živi i piše u Parizu, ali moram da priznam da nisam baš neki poznavalac njegovog akademskog opusa. Pretpostavljam da je nešto značajnoi u pitanju, kad čovek koji čitav svoj život provede u tuđini, toliko zaduži svoju zemlju da mu ona podari i zvanje akademika. Čini se da je zbog toga njegov slučaj – pa i same zasluge, veći čak i od Matije Bećkovića, takođe Akademika.

       Mićo, burazeru, neću dakle o tvom pesničkom opusu jer o tome nemam pojma, ali me živo interesuje jedna stvar – šta te je to toliko nagnalo da pred kraj svog životnog veka šalješ poruke, da je živeti tamo sranje, te da treba da ostanemo ovde i da se manemo Evrope? Ja živeo jedno vreme tamo, pa nisam stekao taj utisak. Uzgred, vidi života ti, koliko jadni Francuzi imaju akademika, a koliko mi.

Nastaviće se …