Partizani i četnici ili četnici i partizani (up to you)

13 januara, 2014 u rubrici Opančarski dnevnik

Zahvaljujući porodičnoj manufakturi Bajić, na pragu smo da konačno shvatimo istinu – ko je u pravu: partizani ili četnici. Trebalo je imati muda pa snimiti ovakvu seriju, kaže Radoš Bajić, pisac scenarija, po kome je Radoš Bajić – režiser, režirao ovaj film (bivši glumac Radoš Bajić se izvinjava javnosati što nije stigao i da glumi u ovom filmu), koji je kako pomenuti Radoši kazuju apsolutno objektivan. A da se u tom smislu stvar ne bi otela kontroli, pobrinuli su se i: Nedeljko Bajić, sin pomenutih Radoša, koji je na sebe preuzeo ulogu producenta, direktora serije i glumca  – glavnog savetnika Draže, lično; Jelena Bajić Jočić, ćerka pomenutih Radoša – izvršni producent serije i Predrag Jočić, producent i direktor fotografije (otkud sad pa i ovaj tu – zlobnici kažu da je on u nekom rodu sa Bajićima).

A da bi stvar ostala do kraja objektivna, pobrinuo se i izvesni pisac Radoš Bajić na promociji knjige Ravna Gora u izdanju firme Ringler Axel Springer, poznatog izdavača na ovim prostorima još od 1941. goduine. To su odmah potvrdili prisutni na promociji Vuk Drašković, karakterni političar, pisac i četnik, kao i Dušan Kovačević, čija je jedina zamerka bila što se ovakva knjiga nije ranije pojavila. Da je do toga došlo ranije, ne bismo sve ove godine bili slepi kod očiju!

Meni se serija takođe dopada jer nalazim da će biti jako zanimljiva. Neki kadrovi to nagoveštavaju – nezaboravna je scena koja je potrajala dobar deo jedne od prvih epizoda o toplom duševnom odnosu čoveka koji ne hajući za bombe koje oko njega sve razaraju spašava pticu i potom tako duševan ide dalje kroz seriju sa sve pticom u kavezu. Na koju će stranu on ovako duševno smlaćen – u partizane ili četnike, pitanje je sad? Ja tipujem na partizane, jer poznato je da su oni od početka bili smlaćeni nekakvim komunističkim idejama o bratstvu i jedinstvu i koječemu još.

Nezaboravna je i scena kad se neki seoski đilkoš – gle čuda i on je komunista, udvara ćerki jednog od glavnih glumaca, ne hajući za neke porodične probleme koje ovi u dvorištu upravo razmatraju, pa sve kradomice, iza tarabe, da ga otac te devojke – neki nezgodan tip, ne primeti, gađa ovu (devojku) okrenutu mu, da izvinite naguzičke, i pogađa je šljivom spreda, posred srca.

Četnički likovi su, za sada, samo u nagoveštaju, sem Draže, koji se već na početku deklariše – šaljući svoje ljude u nabavku, oštro im naređuje: sve što iz seoskih kuća uzmete, morate da platite! Čime, to nam Radoš, reditelj, za sada ne saopštava.

Pojavljuje se i neki nezgodan tip u šubari, koji je vičan nožu i oduzimanju tuđeg, od cipela do žena, ali on je ubačeni element u četničke redove, pa ga već na startu likvidira sin Dragan, simpatičan lik, opremljen punom ratnom opremom ukrašen redenicima metaka i puškom većom od njega samog. On će naravno u četnike. Dirljiva je scena njegovog oproštaja od majke i devojčice od nekih 5-6 godina, koju je pre toga našao napuštenu na sred puta, koja ćutke skida s vrata ogrlicu koja joj očigledno mnogo znači i daje mu je manirom iskusne glumice – nosi to i sećaj me se!

Serija se zahuktava, pratićemo je i dalje ….

Opisani ugođaj kvari međutim prilog koji je 21. Decembra, u večernjem dnevniku, objavljen na toj istoj televiziji, o godišnjici četničkog zločina u selu Vranić kod Beograda:

“Beograd – U Vraniću su davne 1943. godine, pre tačno 70 godina, pripadnici četničkog pokreta za samo jednu noć ubili skoro više desetina ljudi, uglavnom žene i decu.

       Njihove porodice ne žele da se pomire sa novim shvatanjem istorije. Deset članova porodice Pantić našlo se na spisku 68 žrtava u samo jednoj noći. Pripadnici Avalskog korpusa koji je bio deo četničkog pokreta Draže Mihailovuća su za samo nekoliko sati ubili članove 14 porodica.   Kao uspomenu na žrtve, ali i da se zločin ne zaboravi, preživeli u porodici Pantić su posle rata napravila spomen sobu. Od slika do kolevke, ali i svedočenja četnika koji su počinili zločin.
„Među preživelima je bio i moj pokojni otac koji je tada imao 12 godina. On je govorio da je bolje da su i oni stardali s obzirom kakav su pakao preživeli od pokolja pa do kraja rata“, kaže Vladan Pantić, iz udruženja “20 decembar”.

       U centru Vranića je Spomen dom za nastradale. Okupljaju se u njemu u decembru, na godišnjicu zločina. Priča o izjednačavanju četnika i partizana za potomke žrtava je neprihvatljiva.      

       Sećanje na Drugi svetski rat je devedesetih i sa raspadom Jugoslavije padalo u zaborav pa su posetioci ovog Spomen doma bili uglavnom članovi boračkih organizacija.
Iako je prošlo 70 godina, kažu da ne zaboravljaju i da neće dozvoliti da neka ulica u Beogradu dobije ime Avalskog korpusa.”

Radoš zaista ima muda! Drašković i Kovačević se nisu oglasili povodom ove godišnjice, znači li to da oni nemaju muda?

 

D.C. 02.01.2014.