Opančar broj 2. je nesumnjivo, što bi Čanak rekao, Koštunica Dr Vojislav, poznat pod nadimkom „Sova“ i „Neobavešteni“, a od nedavno i „Različak“, po geslu pod kojim njegova stranka DSS nastupa u tekućoj predizbornoj kampanji. Njemu je samo silazak sa vlasti pomogao da ne zasedne neprikosnoveno na prvo mesto. Ali, zbog njegovog minulog rada, nisam mogao da ga mimoiđem. Ta uspavana lepotica, kradljivac petooktobarske revolucije, ustavobranitelj na brzinu sklepanog Ustava, ljubitelj mačaka, kazivač poznate ode o sovama – a one su me gledale svojim divnim krupnim očima, neobavešteni o svemu o čemu je morao da bude obavešten, tako smlaćen, postao je najpre – ni kriv ni dužan, Predsednik države. Da uoči petooktobarskih promena nije izbio sukob između Draškovića i Đinđića, nastao usled Draškovićeve zavisti što je Đinđić sve više bivao prihvatan kao stvarni opozicioni lider, za koga je on dotle važio, te i svega onog što bi – ako promene urode plodom, moglo uslediti, ne bi ni došlo do solomonske odluke – da na čelo promena bude postavljen Vojislav Koštunica. Čovek koji je klimaks dešavanja u zemlji – pohod na Beograd, paljenje Skupštine i RTS-a, gledao preko televizije, iz kuće, jer on je pacifista i protivi se svim nasilnim promenama vlasti. To mu međutim nije smetalo da, kasnije, u ulogama šefa države i premijera, odobrava oružanu pobunu JSO-a – lekari štrajkuju u belim mantilima, a vojnici u svojoj opremi, da dozvoli paljenje Bajrami džamije, paljenje stranih ambasada u Beogradu, a po svemu sudeći – to nikada nije dokazano, jer nikada nije ozbiljno ni istraženo, da aktivno ili pasivno (poslovično neobavešten) učestvuje u pripremanju ili odobravanju, sve jedno, atentata na Zorana Đinđića. Mi pravnici imamo jedan aksiom, prihvaćen u svim pravnim sistemima sveta kojim se, u smislu odgovornosti, izjednačavaju pojmovi – znao ili morao znati, koji je njemu kao doktoru pravnih nauka morao biti poznat.

       Dakle, kad je Milošević bio prinuđen da prizna poraz i preda vlast, nesrećni Vojislav je doveden da preuzme funkciju Šefa Države. Već prvi korak koji je preuzeo, izazvao je silna pitanja i dileme. Umesto da izađe pred narod, a ispostaviće se kasnije da ume on to – sećate se kako je jednom na dočeku Nove godine cupkao na Cecinom koncertu, sa sve svojim prijateljem Matijom Bećkovićem, akademikom, otišao je pravo kod Miloševića. O čemu su njih dvojica tada pričala u četiri oka, nikad nije objavljeno, ali sudeći po potonjim radovima mučenog Vojislava, biće da je to bilo ono, što bi Ivan Ivanović rekao – Gde si Kralju! Ne brini, sačuvaću delo koje si ti započeo.

       To me ne čudi. Ali čudi me da on, roker, kako sebe predstavlja, ide na Cecin koncert – i to na otvorenom, po ciči zimi. Uz to, nije mi jasno ni da li će Matiju Bećkovića da upiše u rokere.

       Ima Voja sem Cece i Matije još svojih drugarica i drugara. Na primer, Ljiljana Čolić, bivša Ministarka prosvete i sporta (!) koju je pod pritiskom javnosti morao da ukloni iz Vlade jer je bila odlučila da iz nastavnog plana i programa izbaci Darvinovu teoriju o nastanku čoveka i zameni je teorijom po kojoj je Gospod Bog stvorio čoveka i svet.

       Zatim Sandra Rašković Ivić, ćerka poznatijeg oca Jovana Raškovića, o kome, uzgred, sve najbolje. Da je on bio više slušan, ko zna koji bi smer poprimili potonji digađaji u Krajini. No bilo kako bilo, pametniji popušta pa se Jovan početkom, devedesetih obreo u Beogradu, a sa sobom je poveo i ćerku Sandu, zvanu – Slatka je! Mala se ubrzo snašla. Postala je Komesar za izbeglice i Predsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju! Ne Krajinu, nisam pogrešio – Kosovo i Metohiju, gde verovatno pre toga nikad nije ni bila. Tu se nije mnogo ni proslavila ni zadržala, pominjane su neke pare iz tih fondova – izrada studija koje su trebale da reše pitanja izbeglih lica, u koje se i ona kao Predsednik ugrađivala, ali narod svašta priča, ništa od toga nije dokazano. Kad sam jednom prilikom to pomenuo jednoj njenoj zemljakinji, ona se samo dobrodušno nasmejala – A da, Sandra – slatka je! Bilo kako bilo ona je i dalje nastavila da se druži sa Vojom, koji je takođe morao da prizna da je Sandra slatka, mada ne verujem da je tu nešto bilo, jer bi ih Zorica sigurno provalila. Ne bi ona svojevremeno, tek tako, po zamisli svog muža, dok je bio Predsednik,  bila kandidat za mesto direktora BIA – tiha voda breg roni. I Sandra je zajedno sa rokerima Vojom i Matijom bila na onom legendarnom Cecinom koncertu, gde su svi, valjda od zime, cupkali po taktovima Cecine muzike. Konačno je završila kao Ambasadorka u Rimu, gde je izgurala skoro ceo mandat, bez obzira što Voja već poodavno pre toga nije bio na vlasti – slatka je.

       Ima Voja u svom štabu još poznatih faca. Na primer onaj simpatični brkica Slobodan Samardžić, koga – da vam odam tajnu, možete da vidite svake subote sa cegerom na Bajlonijevoj pijaci, pa onda Miloš Aligrudić, takođe sin poznatijeg oca – glumčine, Slobodana Aligrudića, koji je neslavnu titulu vrhunskog cinika (ne otac – on) ustupio danas mnogo poznatijem Aleksandru Vučiću, poznatom Naprednjaku, zatim onaj punački Nenad Popović, koji je u tom  društvu zadužen za ekonomiju i investicije – nešto kao Dinkić kod URS-a, koji je ostao upamćen po tome što je – dok je DSS bio na vlasti, zagovarao što veća ulaganja na Kosovu, jer to je kako je govorio za nas Srbe najperspektivnija regija. Sad su mu ostali samo Rusi, jer tamo je i započeo karijeru biznismena, pa tako sada obećava da će čim DSS pobedi na predstojećim izborima Rusi odmah dati Srbiji 10 milijardi dolara, što je po glavi stanovnika više nego onih obećanih Dinkićevih 1.000 Evra. Oprobao se i u fudbalu, bio je jedno vreme Predsednik Partizana, jer koji bi on uspešan biznismen bio ako ne vodi i neki od poznatijih fudbalskih klubova, ali ni tu nešto nije išlo. Kažu bolji poznavaoci od mene, da je potom hteo da se okuša i u Zvezdi, ali mu to nije uspelo, jer je opšte poznato da je Zvezda u fudbalu još bolja nego Partizan.

Nastaviće se …