Ovde moram da razjasnim neke stvari. Ne zbog onog „šta je pisac hteo da kaže“, već da otvorim jednu mnogo važniju temu – šta je zapravo Beograd? A isto se odnosi i na Pariz, London, Njujork. Naravno, ja pričam sebe, ono što ja mislim o tome, bez pretenzija da je to zaista i tako, pa eto time dajem priliku Opančarima, koji su i glavni junaci ove moje knjige – including but not limiting: političarima, kurvama, sveticama, biznismenima i kontroverznim biznismenima, pevačima i pevačicama – onima sa „nanogicama“ i bez nanogica, masterbantima, akademicima a posebno onima iz devedesetih, poštenoj i nepoštenoj radničkoj i seljačkoj inteligenciji, Romima i njihovim poštenim i nepoštenim zastupnicima, vladinim i nevladinim organizacijama, patriotama, vladikama, mitropilitima, popovima i ostalim folirantima svih vrsta, stranačkim i neopredeljenim (u daljem tekstu: Opančari), da kažu i svoje mišljenje o tome.

       Ja nisam ksenofobik, pa nema ni jednog razloga da to nije tako i kad je Beograd u pitanju. Ja Beograd ne smatram svojim već našim gradom, koga smo svi mi, direktno ili indirektno, izabrali da nam bude glavni grad i svesno ili nesvesno odabrali da u njemu živimo.  Dakle pod onim „naš“ ne podrazumevam samo nas koji smo se tu i rodili, već i sve one koji su tu došli i odabrali ga da tu u njemu časno i pošteno žive. Ovih dana se u Novom Beogradu gradi replika starog Beograda, pa negde pročtah podatak da je Beograd pre 80 godina imao tridestak hiljada stanovnika, a danas blizu dva miliona. Pa ne misli valjda neko da ja pod Beograđanima podrazumevam samo preživele od tih tridesetak hiljada i njihove potomke. Beograd, a i njegovi stanovnici – prema glasu koji ih bije, i jesu lepi zbog mešavine ljudi koji podolaziše ovde iz svih naših krajeva. Sve njih, puna srca prihvatam i smatram Beograđanima.

       Normalno je pretpostaviti da među njima, kao i među onih prvih tridesetak hiljada ima svakojakih. Pomenuh, malopre da se sve ovo odnosi i na druge velike svetske gradove. Prema nekim podacima, na primer, u Parizu će već 2025. godine, većinu stanovnika činiti živalj arapskog porekla. To su činjenice koje ozbiljni ljudi treba da prihvate i da se prema njima ozbiljno i postave.

       Toj mojoj „pameti“ smetaju ljudi poput Mlađana Dinkića čiju pamet napred opisah, bez obzira što se i on, koliko mi je poznato, rodio u Beogradu.

       Smetaju mi i ljudi koji dođu u Beograd, pa potom udruženi u klanove sa svojim zemljacima pokušavaju da ga osvoje. Znate li da se u Advokatskoj komori Beograda, koja broji nekih 5-6.000 advokata, decenijama unazad Predsednici biraju po sledećoj šemi – kada su Pećanci na čelu sa Radoslavom Nedićem dočekali da sve svoje mandate odsluže Šešlija i njegovi Krajišnici, nastala je njihova era. Po pravilu kad jednom od njih istekne mandat u Beogradskoj komori on odlazi u Srpsku komoru, a na njegovo mesto dolazi neko drugi iz klana. Na primer, Radoslavov sinovac Vojislav Nedić, čovek koji objektivno u normalnim okolnostima nikada to ne bi mogao da bude. Potom Vojislav Nedić odlazi u Srpsku komoru, a na njegovo mesto u Beogradu dolazi Slobodan Šoškić, takođe njihov zemljak. Međutim, pošto Vojislav Nedić ipak nije bio takvih kapaciteta da postane i Predsednik Advokatske komore Srbije, već samo član Upravnog odbora, nastao je problem kada je Slobodan Šoškić po uhodanoj šemi trebao da pređe u Srpsku komoru i time oslobodi mesto za novog člana klana, jer se tome usprotivio Dragoljub Đorđević, Predsednik Srpske komore i došlo je do neviđenih sukoba unutar ovih esnafskih organizacija koji i danas traju.

       Pritom su i neviđeno agresivni. Dođe jednom kod mene u kancelariju moj prijatelj Prof. Dr. Mile Jović, u to vreme Direktor Ekonomskog instituta u Beogradu. Šta je Mile, gde si, nisam te video sto godina, šta ima? Gile burazeru, pomagaj, reče on. Zajebava me ovaj tvoj predsednik, pa me rastura. Koji bre predsednik, šalim se ja. Tita više nema, a ovi sadašnji i nisu neki. Ma ovaj, Vojislav Nedić, Predsednik Advokatske komore. E, Mile, to je druga stvar, njega ne smeš da mi diraš, šta ti je radio. I ispriča Mile, svoju muku. Imao je težak saobraćajni udes, malo je falilo glavu da izgubi. Platilo mu osiguranje nešto, ono važnije nije i on rešio da ih tuži. Neko mu preporučio Vojislava Nedića za advokata – on je Predsednik advokatske komore, što znači da ima veze, on će to da ti završi. I Mile poverovao, otišao kod njega, ovaj ga lepo primio, uzeo pristojnu akontaciju i rekao da ništa ne brine, sada je on u njegovim rukama. I konačno, posle dužeg vremena dobije Mile poziv i ode na raspravu – Četvrti opštinski sud u Beogradu. Mile ode na raspravu, advokata nema. – Ništa, ovo ćemo da iskoristimo kao pripremno ročište, reče mi sudija, važno je da ste vi tu, a svom advokatu recite da obavezno dođe na sledeće ročište. I pita mene sudija, priča dalje Mile – po tužbi, vama je glavni svedok vaša supruga, moraćemo i nju da pozovemo. Sudija, to je neka greška, ona uopšte nije bila prisutna. Bio sam sam u kolima, kad se to desilo. Ali tako piše u tužbi, uneo se Mile pa sve to živo opisuje, mnogo bolje nego ovo ja sada. – Ništa! Ne vredi, cela tužba je na tom dokazu zasnovana. Mora da dođe vaš advokat. – Odem ja kod mog advokata, pomenutog Vojislava, on reče da je bio nešto zauzet, ali ništa ne mari, objasniće on to sudiji na sledećem ročištu, ništa ne treba da brinem.

       Danas sam ponovo bio na suđenju, nastavlja Mile i moj advokat opet nije došao. Htela je sudija da mi odbaci tužbu, ali sam je nekako izmolio da to ne uradi i obećao da ću da uzmem drugog advokata. I evo ja došao kod tebe. Dobro Mile, ja tu vrstu sporova u principu ne radim, ali ako je takav slučaj, drug si mi. Moraš prethodno da odeš kod Predsednika, da mu otkažeš punomoćje i uzmeš predmet. Imaš dovoljno vremena, ročište je zakazano tek za dva meseca.

       Da skratim priču, Mile u ta dva meseca nije od Predsednika uspeo da uzme predmet, a išao je, kako kaže, sto puta!  I šta da radimo, pođemo Mile i ja na sledeće ročište bez predmeta. Znam sudiju, fina je žena, valjda će shvatiti. I shvatila je, reče – poslednji put. Usput nam je skrenula pažnju i na neke druge gluposti u tužbi, no da vas ne zamaram oko toga.

       I uzmem ja na sebe da od Predsednika dobijem predmet. Sednem i pošaljem mu kratak dopis – Poštovani Gospodine Predsedniče – Kolega Nediću …… Nema odgovora, a vreme prolazi. Jednog dana pozovem telefonom njegovu kancelariju, javi se ljubazan ženski glas, ja ljubazno objasnim Miletov, a sada i moj problem – zamolite kolegu Nedića da nam pripremi predmet, nema razloga da se vi mučite, doćiću ja sam da ga uzmem. Ljubazno je pozdravim i zahvalim se. Ne prođe ni pun minut, zvoni telefon, dignem slušalicu, izvolite kažem – Na telefonu je Vojislav Nedić, Predsednik Advokatske komore Beograda. O, Gospodine Predsedniče, koja čast, obradujem se ja. Ostavite vi te vaše štosove, nego vi meni recite zašto ste vi bili grubi i vikali na moju sekretaricu, reče on osetno povišenim tonom. Ne Gospodine Predsedniče, to ne može da bude tačno, jer ja sam jedan fini čovek, duša od čoveka, mrava ne bih zgazio, ma kakvi …. a uzgred, kad je ona stigla da vam to prenese i da se požali na mene? Da niste vi možda bili prisutni kad sam ja zvao. Ostavite vi te gluposti, nego recite vi meni ….. Još je nešto pričao, pretio, a kad je rekao da ću ja da stojim mirno pred njim, tada sam morao da prestanem da budem duša od čoveka i zagrmeo – Ma pred kim ću ja da stojim mirno, ……….. Svašta sam mu još u nastupu nenadane inspiracije rekao, da je Gaga uplašeno uletela i unezvereno dreknula – pa s kim to pričaš, da li si ti čoveče normalan! Pričam sa svojim, a i tvojim Predsednikom, …………., dođi da ga čuješ, još je ……..tu! I vratio mi je predmet, već sutradan.

Nastaviće se …