Znate ono – vratio se Mujo iz Afrike, pa priča Hasi kako je tamo jeo mango, a pošto ovaj ne zna šta je to, objašnjava mu: – Znaš li bolan kako izgleda šljiva? Znam, kaže Mujo. E, vidiš, to – pa ni nalik!

       E, vidite, i naša demokratija je to – pa ni nalik! Imao sam priliku da živim u onoj “Titovoj demoktratiji”, evo sad sam i u ovoj današnjoj, a živeo sam jedno desetak godina i u Englekoj, zemlji koja se ne izdaje za demokratsku. I odmah da kažem – najdemokratskija je ova poslednja. Znam, reći ćete – lako je njima, oni su bogati, a mi smo siromašni! Ta floskula je tačna, ali u tome i jeste stvar. Oni su bogati, zato što kod njih postoji red, zakon, sistem vrednosti, zato što su radni, zato što nisu demagozi, zato što za svoje nedaće – a imaju ih i oni, krive sebe a ne druge, zato što ih sami i rešavaju a ne očekuju da to drugi umesto njih čine …. Pisao sam na više mesta o tome – poslednji put u crtici – Aleksandar Vučić i Margaret Tačer (Zašto Aleksandar Vučić nikada neće biti ono što je bila Margaret Tačer). No, pusti Engleze, daleko su oni od nas.

       Korisnije je da vam kažem kako je nekad bilo u “Titovoj demoktratiji”. I odmah da kažem – demokratije nije ni bilo. Vraga bih ja mogao ovako da laprdam o svemu i svačemu.Nije bilo demokratije, ali se vlast nije ni izdavala za demokratsku. Ovo sad – demokratija na sve strane: Demokratska stranka, Srpsaka demokratska stranka, Liberalno demokratska stranka, Nova demokratija, Demokratska inicijativa …. a demokratije nigde – Menjam sva svoja demokratska prava za bilo kakvo zaposlenje. Ko ne bi na to pristao!

       Problem zaposlenja mi je zapravo i bio povod da o ovome pišem. To je jedan od naših najvećih današnjih problema. Nova radna mesta se ne otvaraju, stara se gase. Država je jedini poslodavac, ali ne za novootvorena radna mesta već za preraspodelu postojećih i to ne u realnoj proizvodnji, već u administraciji, onoj najgoroj – državnoj ili birokratiji, kako vam se više sviđa da to zovete. Tu se i otvara i zatvara krug priče o zapošljavanju. No, da se vratim na povod.

       Naslov u “Blicu” – NEMA POSLA BEZ PARTIJSKE KNJIŽICE. O tome govore čelnici političkih stranaka i priznaju da je to tako, čak i u ovo vreme izborne kampanje, kad se o svemu priča, obećava i laže. I dobro je što priznaju jer mnogo je suprotnih obećanja bilo, a prilikom prethodnih izbora čak su i nekave izjave u tom smislu potpisivane, pa ništa. Stvar je u tome što je kod ovakvog sistema vlasti to ugrađeno u sistem pa drugačije ne može ni biti. Slušam Čedu Jovanovića u sinoćnom dnevniku – poseban deo posvećen skupim reklamnim blokovima o izbornoj kampanji, zalaufao se, pa priča svašta na nekom predizbornom mitingu. Posmatram okupljene face – od onih koji kao to budno slušaju, samo što beleške ne hvataju, do onih koji ništa od svega toga i ne razumeju. Jedino što je i jednima i drugima zajedničko – nikoga zapravo i ne interesuje šta ovaj priča! Oni su tu da budu viđeni, da se istaknu – makar i samo u lokalu, kako bi – ako im se posreći da pređu census, postali deo vlasti tako što će se prikačiti nekome kome njihovi glasovi budu potrebni, a ako se to desi – eto i zaposlenja! I ko zna čega još pride! A to nema nikakve veze sa demokratijom. To je partokratija koja je dovela do kadrovske politike mediokriteta. Šta je sa onim drugim delom demosa – naroda?

       Pomenuh napred i ono tamo Titovo vreme, koje danas svi pljuju – ne samo ovi mladi koji o tome i nemaju pojma, već i oni (i njihova deca) koji su se u tom vremenu najviše i okoristili. I odmah da napomenem ne govorim o vremenu Miloševića – ni o Slobi, ni o Miri, jer to su bile deformacije vlasti. Govorim o onom vremenu pre toga. Bila su to jednostavnija vremena. Bila je jedna partija – pa ili si član ili nisi. Nije bilo konkurencije vlasti, pa je samim tim vlast mogla i da se samounapređuje. Ako jedan komunista na nekom nivou vlasti pravi gluposti, zameniće ga drugi komunista koji će itekako voditi računa šta radi, da ne bi i njega makli. Postojali su mehanizmi za to – tu je poenta. Postojao je jedan vrhovni bog. Bilo je i malih bogova, ali ako niste imali ambicija da tečete političku karijeru – pa time niste one druge ugrožavali, bilo je prostora za napredovanje u poslu. Članovi partije su se svuda pa i tu gurali, tako da su lakše – naročito u početku i napredovali, ali bi se na tom radno-stručnom planu vrlo brzo uočavalo ko je ko, pa su stvari dolazile na svoje mesto. Jednom rečju, da ne dužim, bilo je znatno bolje nego sada – čak mnogo bolje. I o tome možemo da pričamo, ako ne verujete.

PS. Završih pisanje, otvorih novine, kad ono, naslov na prvoja strani – Frizerka vodi javno preduzeće! Ko je pomenuo mediokritete? Mediokriteti su srednjaci!  Počeo sam sa vicem, pa sa vicem i da završim: Teorija relativiteta – Gledaju dve ajkule Titanik i jedna kaze na kraju. Uh što volim srećne završetke!

DC, 01.03.2014.