O PRAVOSUĐU I JOŠ PONEČEM (odlomci iz knjige O OPANČARIMA I OPANCIMA) – Period posle reforme pravosuđa (početak 2010.) – Nastavak 9

5 marta, 2014 u rubrici O opančarima i opancima

U poslednje vreme prisutna je jedna, takoreći redovna pojava. Najpre prvostepeni sudovi izreknu, po mišljenju javnosti, primerene kazne počiniocima krivičnih dela, a potom drugostepeni sud, pošto prethodno protekne pristojno vreme i sećanja izblede, te kazne prepolovi. Čak i ispod donje granice propisane za određeno krivično delo.

       U javnosti je veoma dobro poznat slučaj navijača „Crvene zvezde“ Uroša Mišića. On je policajcu Nebojši Trajkoviću, koga je prepoznao na tribinama stadiona, za vreme uobičajenog divljanja „navijača“ tokom fudbalskih utakmica gurao upaljenu baklju u usta, pa je usled pretrpljenog straha i šokova taj čovek morao da ode u invalidsku penziju sa trajnim posledicama psihičke prirode. Najpre je u prvostepenom postupku Urošu Mišiću izrečena kazna od 10 godina zatvora, da bi potom to Apelacioni sud vraćao na ponovno suđenje zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, kao da se iz brojnih snimaka to nije moglo utvrditi, pa će sada prvostepeni sud u ponovljenom postupku to morati ponovo da utvrđuje. Ako je tu i bilo nečeg spornog, to su samo mogle biti procene određenih okolnosti pod kojima je delo izvršeno, a to je i drugostepeni sud mogao sam da preispita, a ne da vraća na ponovno suđenje. Međutim, to su već uobičajene šeme karakteristične za više sudove. Sve u svemu, suđenje je trajalo oko pet godina, da bi na kraju kazna bila prepolovljena – 5,5 godina, što je otprilike onoliko koliko je počinilac ovog teškog krivičnog dela već proveo u zatvoru, pa će on uskoro izaći na slobodu.

       Još drastičniji je slučaj navijača Fudbalskog kluba „Rad“, koji su, zbog nekih starih računa, 2005. godine presreli navijače Fudbalskog kluba „Voždovac“, ušli u voz kojim su ovi putovali na neku utakmicu i naoružani motkama i noževima ubili protivničkog navijača Bojana Majića. U prvostepenom postupku im je suđeno za teško ubistvo, pa je Bojan Hrvatin osuđen na 30 godina zatvora, Aleksandar Kovačević na 8 godina i 11 meseci, a pomagači Goran Pantelić i Aleksandar Pavlović na po godinu dana zatvora. Nedavno je, međutim, Apelacioni sud prvooptuženom Horvatinu prepolovio izrečenu kaznu – sa 30 na 15 godina zatvora, jer će se i takvom kaznom postići svrha kažnjavanja, pa se očekuje da ovaj „navijač“ više neće klati protivničke navijače po stadionima i šire – po vozovima, na primer. Ostali učesnici su zbog zastarelosti krivičnog gonjenja, nastalog, razume se, usled takve brzine suđenja, oslobođeni uključujući i onog koji je u prvostepenom postupku bio osuđen na 8 godina i 11 meseci zatvora, što znači da mu je suđeno za saučesništvo u teškom delu ubistva.

       Slučaj francuskog navijača Brisa Tatona koji je došao u Beograd da bodri svoj klub u elitnom međunarodnom takmičenju, da bi od protivničkih navijača „Partizana“, još pre same utakmice, dok je sa društvom sedeo u kafiću i pio svoje piće, bio izvučen napolje, unakažen od batina, a potom bačen u prolaz na Obilićevom vencu, a posle par dana umro u najtežim mukama, dobio je i međunarodni publicitet. U prvostepenom postupku su glavni izvršioci Đorđe Prelić i Dejan Puzigaća dobili 35, odnosno 32 godine zatvora, dok su Ljubomir Marković (student prava!) i Ivan Grković osuđeni na po 30 godina zatvora. Ove kazne su naišle na opšte odobravanje javnosti koja je bila šokirana surovošću izvršioca gledajući na televiziji prizore poslednjih snimaka umirućeg Brisa Tatona koji se tresao u samrtnom ropcu.

       Potom, nakon pristojnog vremena, kad je sve to već počelo da se zaboravlja, na scenu stupa Apelacioni sud, koji je prepolovio izrečene kazne, opet po uhodanoj šemi, sa istim obrazloženjem da će se i tako izrečenim kaznama postići svrha kažnjavanja, te da se očekuje da počinioci više neće ići po gradu i bejzbol palicama ubijati protivničke navijače.  Interesantno je pomenuti da su kazne prepolovljene ne samo onima koji su u zatvoru – znate ono, dobro vladanje i ostala sranja, već i onima koji su još uvek u bekstvu, pa se tu postavljaju i neka druga pitanja. Naime, pošto su odbegli glavni izvršioci istovremeno i dileri droge, gde se, kao što je poznato, vrte velike pare, zlobnici tvrde da je moguće da su to i bile glavne olakšavajuće okolnosti.

       Ovakvim suđenjima se dovodi u pitanje sve ono što su brojne generacije pravnika decenijama učile na pravnim fakultetima, ali i neke druge još značajnije stvari. Ko je tu od sudija koji su u ovom suđenju učestvovali lud – oni koji su izricali prvostepene presude, ili oni koji su ih potom prepolovili, jer nemoguće je da akteri iste struke, istih zvanja, u istom pravnom sistemu, sudeći po istom zakonu, na bazi istog činjeničnog i pravnog stanja izriču tako drastično različite kazne i to ne incidentno u jednom slučaju, već stalno, što postaje redovna pojava. Šta je sa organima sudstva. Šta je sa Ministarstvom pravde – što ne analizira ovu pojavu i predloži odgovarajuće izmene propisa da se ovim svinjarijama stane na put. Ne može se sve pravdati sudskom nezavisnošću, koja se, očigledno, otela. Šta je sa Visokim savetom sudstva. Po kojim kriterijumima su nedavno tim sudijama dali prednost u odnosu na one druge koji nisu izabrani? Kakvi li su tek ti drugi. Šta je sa Ustavnim sudom? Dokle će oni da mudruju godinama nad predlozima za zabranu kriminalizovanih navijačkih grupa, ekstremnih nacionalističkih  organizacija, ustavnim pravom građana na pravično suđenje, na suđenje u razumnom roku itd.  Jedino što se tu promenilo su toge kojima smo ih odenuli.

       Ja lično ne mogu da verujem da se normalni ljudi, a želim da verujem da su sudije normalni ljudi, tako ponašaju, pa mi je jedino logično objašnjenje da se neko debelo meša u poslove sudstva. Na vlastima je da utvrde da li toga ima, te ako ima, kojim putevima se to sprovodi – vulgarnom korupcijom ili iz političkih razloga.

Nastaviće se …