Ako se izuzmu ubistva i atentati kao redovna pojava, protekla jesen je bila uglavnom mirna. Opozicija je još krajem leta održala svoj dugo najavljivani sabor ispred Savezne skupštine. Najavljivali su bar milion učesnika kao opšti pohod na Beograd pristalica udružene opozicije iz svih krajeva zemlje. Na takvom saboru Miloševića treba jednostavno pozvati da ode. Međutim, uzbudljivije su bile pripreme nego sam sabor. Te ko će da govori, te kojim redosledom će ko da govori, te ovaj može, ovaj ne može i sl. Očito je bilo da lideri opozicije mnogo više pažnje posvećuju sebi, jer na tom mitingu vide šansu za sakupljanje poena i sopstvenu promociju, nego samom saboru. Sebi daju veći značaj nego onome što bi takav sabor, kao čin spontanog okupljanja ogromnog broja građana i plebiscitarnog iskazivanja njihove volje trebao da dā. Ako su iole politički pismeni i ako iole imaju jasne i čestite namere – onako kako se listom deklarišu, to bi morali da znaju. Međutim, oni su tom eventualnom cilju pretpostavili svoje konkretne interese. Čak više svoje lične, nego interese sopstvene stranke. Time su, jednostavno, ne po prvi put, degradirali samu ideju sabora i zloupotrebili interese građana, što je naravno uticalo i na njihov odziv.

       U tim igrankama, po već ustaljenom običaju, najviše se isticao lider SPO-a, Vuk Drašković.  On je, jednostavno, sebe proglasio i za lidera cele opozicije, a pošto je očigledno da svoju stranku vodi vrlo „demokratskim“ metodama, on jednostavno takvu demokratiju uporno pokušava da nametne i celoj opoziciji. To ne znači da su ostali lideri opozicije ozbiljni, jer da jesu, imali su do sada mnogo prilika da ga raskrinkaju ili bar oteraju u – neko mesto. Umesto toga, oni se sa njim naizmenično kurvaju, pa tako ometaju i one koji bi verovatno bili radi da to već jednom i učine.

       Elem, kao rezultat tih igranki, Drašković se naljutio i odbio da govori na saboru, što je normalno moralo imati uticaja na odziv pristalica SPO-a, kao pojedinačno najbrojnije opozicione stranke, kako sam Drašković voli često da naglasi. Interesantno je da je to bio i Šešeljev glavni adut pre nego što je njegova stranka postala koalicioni partner Vlade „narodnog jedinstva“, sačuvala režim na prošlim izborima i podarila nam blagodeti tog režima – jedan bespotrebni rat sa ostatkom sveta i novu izolaciju, po svemu sudeći na duži vremenski period.

       No, sa Draškovićem ili bez njega, sabor je zakazan i ne treba poricati njegovu veličanstvenost, bez obzira na to što nije bilo milion već par stotina hiljada građana. Na saboru   su pojedini lideri obećavali narodu da se Milošević mora povući, a ako to ne učini do određenog roka, oni će se povući iz politike. Onda Drašković, videvši to, a u želji da ne propusti priliku, u stilu estradne zvezde skače na binu, otima mikrofon od Čovića koji je po redosledu tada govorio, i započinje jedan od svojih vatrenih govora. Dolazi do tuče između oficijelnog i njegovog obezbeđenja, koja se u interesu „opšteg jedinstva“ opozicije brzo smiruje, te tako Drašković uspeva, kako-tako, da privede kraju još jedno od svojih čuvenih obraćanja narodu.

       Na kraju, „vašar je bio, a na vašaru …“ Propuštena je još jedna prilika. Režim je odahnuo. Što da sečemo, kad će to i samo da otpadne. Svako čudo za tri dana. Tako je i bilo.

Nastaviće se

* * *

Knjigu O OPANČARIMA I OPANCIMA možete poručiti i pouzećem preko e-maila: opancar39@gmail.com, po ceni od 500,00 Dinara plus postarina. Akcija traje do Sajma knjiga ili do rasprodaje ovog izdanja.

Istovremeno vas obaveštavamo da je u pripremi izdavanje nove knjige istog autora OPANČARSKA HRONIKA koja treba da se pojavi iz štampe do Sajma knjiga. Knjiga obuhvata blogove pisane na dogadjanja tokom 2013. godine.