Dosta bure izazvala je tragedija na  Ibarskoj magistrali. Kamion pun peska jednostavno je skrenuo na suprotnu stranu i pokosio Veselina Boškovića, direktora Direkcije za uređenje gradskog građevinskog zemljišta u Beogradu, brata Draškovićeve supruge Danice, i tri člana njihovog obezbeđenja – Dragana Vučurovića, Vučka Rakočevića i Zvonka Osmajlića. Za divno čudo, u tom kršu, Drašković je prošao samo sa lakšim povredama. Bili su pošli na svoje sveto mesto – Ravnu goru i selo Ba.

       Van svake sumnje, bila je to strašna tragedija. Poginula su četiri čoveka i sa aspekta same tragedije i bola njihovih najbližih, apsolutno je nebitno da li su oni bili članovi neke stranke i koje. Normalno je da se u takvom slučaju osnovano pretpostavi da bi takva tragedija mogla imati i ozbiljnu političku pozadinu i, u skladu sa tim, svaka ozbiljna istraga je morala tome da prida i odgovarajuću pažnju. Umesto toga, učinjeni su neshvatljivi propusti u istrazi, a potom se već pomenuti Goran Matić, dosledni sledbenik opisane vidovite Zorke, oglasio sa svojim nalazom – u tragediju su umešani pripadnici određene terorističke grupe, ubačeni sa strane. Čak im je i imena znao, „Osa“ i „Pauk“!

       Naravno da je to moralo da izazove opravdani revolt ne samo pristalica SPO-a, već i svih onih ljudi koji se ne mire sa takvom politikom i bilo je normalno da SPO preduzme sve što je u njegovoj moći da se ta tragedija do kraja istraži, te da se nesumnjivo utvrdi da li je u pitanju atentat ili ne. Ali, s druge strane, to nikako ne daje pravo ni Draškoviću, ni SPO-u, da usled toga objave neku vrstu opšteg političkog štrajka svoje stranke dok  režim ne dā odgovore na sedam formulisanih pitanja, čija se suština svodi na to da režim treba da prizna da je on organizovao atentat na Ibarskoj magistrali. Po sebi se razume da je takav zahtev apsurdan, a ozbiljni političari,  vladajući ili opozicioni svejedno, nikako ne bi smeli svoje zahteve da učine nemogućim, jer su u protivnom i sami neozbiljni. A da bi takav zahtev bio još uverljiviji, svi nastradali su odmah proglašeni za čelnike SPO-a. Zna se koje poslove je obavljao Veselin Bošković – najmanje da je bio svetac. Grehota je i za njega i za poginule članove njihovog obezbeđenja koji su pošteno obavljali svoj posao, ali, koliko je poznato, čelnici SPO-a nisu bili, pa njihovu tragičnu smrt nije trebalo zloupotrebljavati u političke svrhe. Dovoljno je bilo istaći da su oni bili u pratnji čelnika SPO, što bi bio sasvim dovoljan razlog da ova tragedija opravdano dobije i zasluženu političku konotaciju.

       Još manje imaju pravo da se usled takvih zahteva povlače ili uzdržavaju od delovanja zbog kojeg i postoje kao stranka, jer stranka nisu oni, već ceo pokret koga oni samo predstavljaju. Početkom šezdesetih godina u Americi su u periodu od samo nekoliko meseci ubijeni i Džon Kenedi, aktuelni predsednik SAD, i njegov brat Robert, tadašnji ministar pravde, budući kandidat demokrata za predsednika, pa Demokratska stranka nije objavila moratorijum na svoje političko delovanje dok republikanci ne priznaju da su oni organizovali te atentate.

       Kod nas je drugačije. Kad Drašković postane lider SPO-a, onda je to njegov pokret, a ne pokret građana, pristalica te stranke, koje on samo predstavlja. On odlučuje da li, šta i kako dalje. Da li će na izborima izabrani predstavnici njegove stranke učestvovati i dalje u radu Skupštine ili će bojkovati njen rad – dok režim ne prizna da je organizovao atentat na Ibarskoj magistrali! Kao, time će probuditi savest i poslanika vladajuće koalicije, pa će se i oni priključiti njegovim opravdanim zahtevima. Koje gluposti i koja zloupotreba izbornog poverenja građana koji su glasali za njegov pokret! Kao rezultat toga, sad imamo Skupštinu koja se razigrala pa daje golove samo na jedan gol. Nedavno im nije trebalo ni dvanaest minuta da kroz šesnaest tačaka dnevnog reda razreše jedno tridesetak nepodobnih sudija, tužilaca i predsednika sudova i postave isto toliko novih i da za jedan dan izvrše kardinalne promene Ustava koje menjaju suštinsku osnovu Federacije i izbor predsednika države! A Drašković, sa svojim pokretom, to bojkotuje. Održaće odnekud ponovo jedan od svojih vatrenih govora i oštro će osuditi to što je već „prošao voz“. I dalje neće da se meša u rad Skupštine, jer režim još nije priznao da je ubio Veska, Gagu, Vučka i Zvonka, ali zato će – to čvrsto obećava, kad on dođe na vlast sa svojim pokretom, sve biti drugačije.

       Za to vreme, poslanici vladajuće koalicije, funkcioneri i ostali pozadinski radnici odradili su posao, dobili zaslužena priznanja – ko orden, ko čin, ko unapređenje, nabacili zaštitni faktor 50 i mirno se sunčaju. Treba se odmoriti za nova dela i pobede. Uskoro će izbori – tu ćemo tek da ih rasturimo! I ne sumnjam da hoće.

       Da li su pristalice i glasači SPO-a zaista dali Draškoviću mandat za takvo delovanje, ili bi više voleli da se glas poslanika koje su birali ipak čuo u Skupštini, makar i samo kao glas protesta. Čak se ni Šešelj sa svojim radikalima, dok je bio u opoziciji, nije tako ponašao. Nisu napuštali Skupštinu, već su odatle na sav glas lajali na režim, jer i to je uloga opozicije. I bili su korisniji od ovih demagoga, paradera i manekena. Jedni hoće da učestvuju na izborima, drugi neće. Oni koji hoće, kad dobiju mesta u Skupštini neće da učestvuju u njenom radu, potežu vatrene govore – jer sve su to učeni ljudi, argumentovano dokazuju svoje stavove, kritikuju i rasturaju jedni druge, a za to vreme režim završava posao i učvršćuje svoju poziciju. Blago nama, dok nam je ovakve opozicije, eto nam Miloševića za doživotnog predsednika.

Nastaviće se

* * *

Knjigu O OPANČARIMA I OPANCIMA možete poručiti i pouzećem preko e-maila: opancar39@gmail.com, po ceni od 500,00 Dinara plus postarina. Akcija traje do Sajma knjiga ili do rasprodaje ovog izdanja.

Istovremeno vas obaveštavamo da je u pripremi izdavanje nove knjige istog autora OPANČARSKA HRONIKA koja treba da se pojavi iz štampe do Sajma knjiga. Knjiga obuhvata blogove pisane na dogadjanja tokom 2013. godine.