I bravo, za ono što si rekao o Željku Mitroviću, iz milošte prema sebi, samoprozvanom Žeks, čedu ovog režima, u tekstu Šta nam je, dakle, uradio Žeks? (portal Iskra, 13.10.2024):
„Doveli smo u pitanje sve što je bilo u našoj tradiciji. Ne samo folklor, tradiciju, činjenicu da smo zemlja onih koji su se borili na Ceru, oslobađali Kosovo 1912, onih koji su krvarili u dva antifašistička pokreta. Došli smo do toga da nam glavni pogled na fikciju ne bude ni jedan veliki pisac. Od stvaranja Pinka i davanja šanse Žeksu, koji je na putu da postane sveti Žeks, učinjeno je mnogo na degradaciji čoveka koja ide sa tehnološkim napretkom koji je on zloupotrebio iz egoističkih razloga.“

I ne bih te ja dalje ni citirao ni interpretirao, jer ne znam ja to bolje od onoga što si ti napisao u pomenutom tekstu, koji treba ne samo pročitati, već iščitavati.

Nisam ja oduvek bio tvoj neupitni fan, a kako već evo skoro 25 godina pišem hroniku ovog vremena, više tekstova sam o tebi napisao. Nisam dovodio u pitanje tvoj umetnički opus. U tekstu Car je go! (portal Koreni, 8.5.2013. godine), sam o tome rekao: „Taj čovek je multidisciplinarno obdaren. O njegovim umetničkim ostvaarenjima svet je rekao svoje – dvostruki pobednik Kanskog festivala, festivala u Veneciji i ko zna čega još, tako da sam ja, bez obzira šta mislim o njegovom Undergroundu, na primer, najmanje pozvan da to komentarišem”, ali sam u istom tekstu rekao i ovo: “U pauzama snimanja i festivala zuji po svetu sa svojim No smoking orkestrom, druži se sa Maradonom, koji za razliku od njegove božije glave ima božiju ruku umesto noge, pa je tako sa njom čak osvojio i jedno svetsko prvenstvo. Na poslednjem Kanskom festivalu je nastupio i kao glumac, pa će sada pokušati da to isto napravi od Maradone, koji će, kako se priča, za uzvrat od njega napraviti i fudbalera, tako da će naša fudbalska reprezentacija konačno dobiti klasičnog centarfora koji zna da daje golove”, pa sam te, ironično, predlagao i za predsednika: “Ko tako fleksibilnog i sposobnog čoveka ne bi poželeo za Predsednika! To je čovek koji je uspeo da fascinira sve srpske vladare – od Miloševića do Tadića i Dodika, koga vole na istoku, nagrađuju na zapadu, čovek za sve prilike i neprilike, tako da je moje oduševljenje njime kompletno.”

U polemici između Gorana Markovića i tebe, posredno i Žarka Koraća, povodom postavljanja spomenika Stefanu Nemanji na Savskom trgu u Beogradu, nisam bio na tvojoj strani, ne zato što mi se ta skalamerija i sve ostalo u vezi njene izrade i postavke nije dopalo, već zato što to smatram odrazom ovog režima pa tako i one koji to brane.
A zaličilo mi je to i na Matiju Bećkovića, takođe visokog intelektualca, koga dugo znam – ne lično, istih smo godina, kome si i ulicu na Mokroj Gori podario, koji ni o jednom vladaru – od Tita do Vučića, nikada ni jednu ružnu reč ne prozbori. Uživa sve blagodeti ovog režima a od ovog naroda baštini dve visoke apanaže – i kao akademik i kao član Krunskog saveta.

Pišem o tome jer držim da ovom zabludelom narodu treba pomoć pametnih ljudi, da mu pomognu, da se opredeli, da ne luta, jer tako nam se i desio Žeks.

I zato iskreno – dobrodošao. Dao si definiciju stanja.

U mom selu ima jedan opančar.
Što on pravi dobre opanke !
Obuješ ih, popenješ se na soliter
i skočiš sa desetog sprata,
ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

Dragiša Čolić, 24.10.2024.