Definicije pojmova:
– Ober: Natkonobar, starešina, poglavar, upravnik …
– Šturm: bura, vihor …
– Bimboje: Nemam pojma ni šta ta reč znači ni ko je bimboje. Čuo sam je od jednog šumadijskog seljaka – ni on nije znao da mi objasni šta to zapravo znači, ali mi se mnogo dopala. Otprilike označava čoveka, lepog zdravog i rumenog, što bi na selu rekli – da ga po jednom obrazu lupiš, drugi da pukne, koji vas vazda uveseljava i dan vam čini lepšim. – “El’ ti bio onaj bimboje”, tako je počela priča o tome sa pomenutim Šumadincem.
– Sve gore zajedno: Aleksandar Šapić, ober šturm građana Beograda, prestonice napredne Republike Srbije i građana Repubke Srpske (onih što u vreme izbora masovno pohode Beograd), sveže promovisani doktor nauka (nepoznato kojih) na poznatom Fakultetu za industrijski menadžment Univerziteta Union – Nikola Tesla u Mladenovcu, koji se nalazi na lokaciji još poznatijeg rasadnika na putu za Aranđelovac – iz Mladenovca desno – u javnosti poznat pod nazivom – Fakultet na livadi iza jedne pumpe, „Nambijac“ – onaj što je fuzionisao afričke dršave Zambiju i Namibiju pod zajedničkim nazivom Nambija, onaj što je poznatog filmskog reditelja Stenlija Kjubrika prekrstio u Kjubika, onaj što hoće da gradi rozarijum u kome će biti pohranjene „urme“ kućnih ljubimaca, onaj što problem saobraćajnog zagušenja u Beogradu vidi u tome što nema automobila sa više vozača, onaj što građane koji nemaju rešen stambeni problem naziva beskućnicima, onaj što se penetrirao u Srpsku naprednu stranku – i to na mesto podpredsednika, pa sad zadovoljno seiri da mu je funkcija gradonačelnika omogućila da se uspešno penetrirai i u građane prestonice – bira društvo, ne želi da komunicira sa novinarima TV N1, jer mu oni nisu dorasli.

U ovom svom opančarskom opusu titulu bimboja prvi put sam dodelio Zoranu Babiću u vreme dok nas je uveseljavao na funkciji šefa poslanićke grupe SNS-a u Skupštini Srbije. Kasnije, kad je on na toj funkciji dobio pomoćnika – Aleksandra Jovičića, poslanika SNS-a u Skupštini Srbije, mladog, lepog i očito perspektivnog kadra te partije i za pretpostaviti, pametnog – sve dok ne progovori, pa kad to na opšte zadovoljstvo onih iz opozicionih klupa ispadne zabavno, onda njegov šef, bimboje Zoran Baić skoči i kaže – Neka mali, ja ću …. a tada tek veselju nema kraja.

I šta sam mogao, malom sam dodelio titulu – Mali bimboje.

Titulu ober šturm bimboja prvi put dodeljujem fasciniran glupostima koje Aleksandar Šapić, pravi na mestu gradonačelnika Beograda. Tom i takve pameti čoveku je palo na pamet da iz memorijalnog centra 25. Maj iseli ostatke Josipa Broza Tita, koji je ovom narodu bio simbol antifašističke borbe u Drugog svetskom ratu za sve vreme njegovog trajanja i punih 35 godina posle tog rata – sve do smrti, perioda u kome se prema sećanju onih koji to vreme pamte živelo bolje – u skladu sa dostignutim stepenom razvoja zemlje opustošene za freme prethodnog rata, ali neuporedivo časnije nego sada, u kome su takođe postojale ideološke razlike – oni koji su bili članovi vladajuće partije i oni koji to nisu bili, ali između njih nije postojao jaz koji danas postoji, zemlje cenjene u svetu u kojoj je postojao sistem vrednosti, a ne sistem zasnovan na negativnoj selekciji kadrova, zemlje u kojoj je obrazovni sistem nije bio ruiniran, u kojoj je falsifikovanje diplome bilo teško krivično delo, a ne predmet kupoprodaje u kojoj je predsednik države rodonačelnik tog zla, da bi potom to postala i masovna pojava – kad može predsednik možemo i mi. U kojoj taj isti predsednik gradi za svoje sinove vikend kuće u strogo zabranjenom području iz koga se Beograd snabdeva vodom, pa potom tu niče i kompletno naseje, tako da je Beograd već u potrazi za novim izvorištem vodosnabdevanja, u kojoj taj predsednik pristaje da se povuče iz politike i ne ometa partijskog druga – aktuuelnog predsednika, u obavljanju njegove funkcije za cenu življenja u dvoru na Dedinju koji je od vajkada služio kao rezidencija šefa države, naravno sve to o trošku svih građana ove zemlje, a ne samo pripadnika vladajuće partije, pa se onda postavlja logično pitanje koliko li je onda iznosilo namirenje onog rodonačelnika ovog sistema Vojislava Šešelja – od koga je 1992. godine i potekla ideja o izmeštanju Tita iz Memorijalnog centra 25. maj, jer je taj čovek bio šef ovoj dvojici – i aktuelnom predesdniku i onom prethodnom i još iz Haga, gde je bio na dobrovoljnom izgnanstvu da ne bi bio umešan u istragu o atentatu na Zorana Đinđića, svašta poručivao ovoj dvojici zato što su mu „ukrali stranku“, a onda se po povratku uzemlju ućutao i prepustio kvantitativnom uvećnju svojih telesnih gabarita.

I ne samo to. Inspirisan vladajućim okruženjem u koje je preleteo kao nekadašnji član Demokratske stranke, a u želji da se što dublje „penetrira“ u aktelnu četničku vlast (rodonačelnik Vojislav Šešelj – četnički vojvoda, Tomislav Nikolić – četnički vojvoda, Aleksandar Vučić pripravnik za četničkog vojvodu koji po svemu sudeći ne stiže da bude promovisan u to zvanje), Aleksandar Šapić ide i dalje – hoće da ukloni četiri biste sa grobnice narodnih heroja na Kalemegdanu i na sred Terazija podigne spomenik četničkom generalu Draži Mihajloviću.

Aleksandre Šapiću, ti si sa svojim upitnim obrazovanjem, opštom kulturom i sveukupnim ponašanjem poslednji čovek koji je pozvan da rediguje istoriju, a i ovo vreme – nikad veća podela među Srbima, je najmanje pogodno za otvaranje tako ozbiljnog pitanja. Istorijska činjenica jeste, što reče hrvatski istoričar Ivo Goldštajn povodom sličnih rasprava u Hrvatskoj– utoliko i veća težina toj izjavi, da su partizani bili na pobedničkoj strani Drugog svetskog rata, a ustaše i ćetnici na poraženoj strani. I to će tako biti sve dok se u nekoj budućoj objektivnoj atnosferi i ozbiljnoj istorijskoj raspravi ne dokaže drugačija uloga četnika u tom ratu. Rehabilitacija Draže Mihajlovića u tom smislu nije nikakav argument, jer je on rehabilitovan zbog proceduralnih grešaka u postupku koji je protiv njega vođen, a ne u raspravi o osnovanosti zahteva za rehabilitaciju, a to je isto – današnjom terminologijom rečeno, kao da je postupak vraćen na ponovno suđenje zbog bitnih povreda krivičnog postupka.

U iednom od svojih prethodnih tekstova sam upotrebio sintagmu – uhvatio ritam:
Kad napraviš jednom glupost, to je slučajnost,
drugi put je budalaština,
a treći put si već uhvatio ritam

Aleksandre Šapiću, ti si očigledno uhvatio ritam. Jedna od tvojih poslednjih gluposti je odluka da se autobusi gradskog prevoza ofarbaju u plavo, kako si mudro obrazložio – zbog raskida sa crvenom soc prošlošću! Dok u bližem beogradskom naselju Krnjača još uvek nema kanalizacije, ti trošiš pare na farbanje autobusa. Ne jednom sam rekao da će ovu vlast pre srušiti budale iz sopstvenih redova a ne ova razjedinjena opozicija. A ako ti je toliko stalo do daljeg udvoravanja aktuelnoj vlasti imam jednu ideju – ofarbaj samo jenu stranu autobusa u plavo, a druga neka ostane crvena, jer koliko je poznato logo SNS-a je crveno plave boje. Time ćeš istovremeno smanjiti i ove “prioritetne” troškove za pola.

U mom selu ima jedan opančar.
Što on pravi dobre opanke !
Obuješ ih, popenješ se na soliter
i skočiš sa desetog sprata,
ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

Dragiša Čolić, 17.10.2024.