Opančar agencija javlja … „Kucamo na vrata zaboravljenih asova“, a plaši me i budućih – Vuk Drašković! Jbt.

januar 22, 2020 u rubrici Opančarski dnevnik

Vuk Drašković – Ne znam da li da se ljutim ili veselim zbog, slutim, povratka ovog lika na političku scenu Srbije. Nagovestio sam u prethodnom tekstu ( Proizvodnja sopstvene opozicije ili Čovek koji o svemu sve zna i to bolje od svih drugih! www.opancar.com), da bi on u akciji proizvodnje sopstvene opozicije od strane tog Čoveka mogao postati i liderom te opozicije, uz opasku da njegov lik i delo zaslužuju poseban tekst, što evo ovim putem i činim.

Vuk Drašković je jedan od mojih najomiljenijih spisateljskih likova, tako da mi je sa te strane nedostajao, a sa one druge –to pa ni nalik! Kad je reč o onom prvom, ja zahvaljujući njemu danas i pišem. Za vreme bombardovanja sam započeo pisanje moje prve knjige O OPANČARIMA I OPANCIMA, završio to negde posle bombardovanja i mislio sam, što reče jedan moj prijatelj, doduše ne za pisanje, već za one stvari – Ja sam to probao, video sam da znam i to me više ne interesuje, pa sam i prestao da pišem. Međutim, negde 2007. godine, čuo sam na televiziji neke Vukove misli kojima nisam mogao da odolim – nešto u stilu, „kako sam sejao, dobro i žanjemo“, pa sam morao da nastavim sa pisanjem i do sada o njemu mnogo tekstova napisao – www.opancar.com pretraživač pod Drašković.

* * *
Elem, da se vratim na slučaj Vuka Draškovića – lidera SPO-a, nekada kralja balkona, vidi o tome više u tekstu: „Sa balkona na kaldrmu – ili slučaj opančara Vuka Draškovića” www.opancar.com koji je negde sredinom devedesetih godina prošlog veka sa svojim SPO-om vodio Beograd koji ni u vreme Turaka nije bio žešće poharan nego za njihove vladavine. Tome sam u gore pomenutoj knjizi posvetio maltene celo poglavlje.

Bili su na vlasti i u mojoj tadašnjoj opštini Čukarica. Odem u Opštinu, kod predsednice Izvršnog saveta, povodom nekog zemljišta oko kojeg smo se „svađali“, na zidu slika Draškovića – kao Titova slika u ono vreme. Ona advokat, ali sada ne radi taj posao, ali me upućuje na određenu advokatsku kancelariju – Ali koleginice, šta će meni advokat, ja sam advokat – čista klasika. Ja sam vam dala savet, a vi kako hoćete.

Beograd je oduvek raspolagao velikm stambenim fondom, znam to jer sam svojevremeno radio u građevinarstvu. To su stanovi koji gradu pripadnu po raznim osnovima – smrću, individualnih vlasnika i slično, a u ono vreme i po osnovu raseljavanja radi uređenja građevinskih površina – raseljena lica nisu dobijala stanove u vlasništvo, već kao nosioci stanarskog prava, pa kad se isele stan odlazi u gradski stambeni fond. Taj stambeni fond je za vreme SPO-a devastiran. Pogledajte o tome više u tekstu “Kucamo na vrata zaboravljenih asova” – Milan Božić (prof. dr. jbt.) na www.opancar.com a videćete i čime se pomenuti Božić, tadašnji funkcioner SPO-a, a danas SNS-a, ovajdio. Možete li zamisliti, čime li su se Draškovići – Vuk i Dana, ovajdili. Pokojnog Veselina Boškovića, Daninog brata, pre toga službenika u opštini Savski Venac, su postavili za direktora Direkcije za gradsko građevinsko zemljište, bliže i dalje rođake na razna druga atraktivna mesta.

Ne znam da li je danas SPO parlamentarna stranka, ne čujem ništa o njima, ali su u “političkom” životu Srbije, Dana i Vuk i dalje prisutni – Dana kadrira u Narodnom pozorištu – vidi tekst “Labudova jazbina” www.opancar.com, član je Nadzornog odbora za mesečnu naknadu od preko 800.000 dinaara, a Vuk je neka vrsta spavajućeg agenta za specijalne zadatke – vidi tekst: “INTERVJU: VUK DRAŠKOVIĆ, KNJIŽEVNIK, POLITIKA 24.04.2017 – Autor: Zoran Radisavljević, kao povod” (u vezi Vukove knjige “Ko je ubio katarinu”, a Katarina je bivša Jugoslavija i tekst “Nešto mi tu fali …” (o Kosovu), sve na www.opancar.com).

Ovo poslednje me je i navelo na razmišljanje o novoj ulozi koja se sprema za Vuka Draškovića, kao lidera nove srpske opozicije (voleo bih da grešim) – feljton u Politici – Vuk Drašković: Edip i sfinge DOS-a: “Posle dve godine od formiranja Demokratske opozicije Srbije, niko od članova koalicije koja je srušila Miloševića nije se setio ovog značajnog jubileja. Niko osim kuma i osnivača”. Zar vam se ne čini čudnim da se baš u vreme kad Vučić formira svoju sopstvenu opoziciju, ovaj feljton gromoglasno najavljuje i objavljuje u ovoj današnjoj Politici – na prvoj strani, a ne na primer u rubrici Pogledi, uz obaveznu napomenu da izneti stavovi nisu i stavovi redakcije.

Vuk Drašković je u vreme koje je prethodilo bombardovanju bio Ministar inostranih poslova u koaliciji koju su činili SPS, JUL i Radikali, a ne u opoziciji. Posle bombardovanja je kao pristupio opoziciji koja je delovala protiv Miloševića, ali je tu bio stalni remetilački faktor – zahtevao je za sebe lidersku poziciju, jer on ne dozvoljava da neko bude ispred njega, pa je sve činio da ruši Đinđića. Onaj ko je čitao prvi broj pomenutog feljtona u Politici svakako je primetio da Đinđić nije došao na osnivačku skupštinu koju je sazvao Drašković. Na kraju je napravljen kompromis, pa je za lidera DOS-a, ni kriv ni dužan, postavljen Koštunica, a posle petooktobarskih dešavanja i za predsednika SRJ, za sve vreme – i pre i posle tih dešavanja, uz jasnu opstrukciju Draškovića.

Dragiša Čolić, 21.1.2020.