Kad tridesetak nepoznatih lica sa fantomkama na glavi u sred noći bagerima poruše deo užeg centra grada, zatvori i veže vlasnike objekata koji su se tu našli, radi se o najtežem obliku krivičnog dela razbojništva iz člana 206. Krivičnog zakonika Srbije, jer nije sporno da je to delo učinjeno od strane organizovane kriminalne grupe, a za pravne čistunce koji će primetiti da je to delo upereno protiv pokretne a ne nepokretne imovine, reći ću samo da je u porušenim objektima bilo i pokretne imovine čija vrednost sigurno premašuje visinu od million i petsto hiljada dinara koliko iznosi zakonski minimum za to krivično delo, tako da mu to – nepokretna imovina, dođe samo kao dodatak na sve to. Radi se o krivičnom delu do sada nezabeleženom u našoj zakonodavnoj i sudskoj praksi. Što bi pravnici rekli – sui generis!

       A kad se to desi u u glavnom gradu jedne evropske zemlje koja pretenduje da spada u civilizovane, onda se može postaviti i pitanje da li ta zemlja s pravom može i dalje da koristi taj epitet – epitet civilizovane zemlje. I tu bi trebao da bude kraj opisa te bruke, za koju se teško može pretpostaviti da može biti gora.

       Nažalost, to nije ono najgore što nas je snašlo. Iako postoje nesporni dokazi da je ovo razbojništvo prijavljeno policiji još tokom njegovog izvršenja, do intervencije policije nije došlo. A potom, bruka se nastavlja. Niko od nadležnih ne zna ko je to uradio. Policija ne kreće u sprovođenje istražnih radnji jer čeka nalog tužilaštva, a tužilaštvu treba deset dana da takav nalog da policiji – i to tek pošto reakcija građana počinje da poprima zabrinjavajuće razmere. To je stvar, teža od samog učinjenog dela.

       I, ako mislite da gore od ovog goreg ne može biti, varate se – Premijer ove države, na pitanje novinara o tome, odgovara da ne zna ko je to učinio uz neshvatljiv komentar da policija nije još otkrila ni ko je ubio nesrećnu pevačicu Jelenu Marjanović, što njega više brine od rušenja objekata u Savamali. Treba li da shvatimo da su kapaciteti naše policije takvi da dok su angažovani na slučaju rešavanja tog ubistva, nema slobodnih kapaciteta za rešavanje drugih pa i ovakvih razbojničkih dela. Kakva se poruka time šalje drugim potencijalnim izvršiocima razbojničkih dela?

       No, ni to nije sve. Pročitah danas da Premijer još uvek ne zna ko je  rušio Savamalu, uz obaveznu opasku za koju ne mogu da nađem dovoljno tešku kvalifikaciju – Recite Balši Božoviću (jedan od lidera DS) da ja za razliku od njega nemam fantomku. Pa šta to znači, zar Premijer mora, svaki odgovor da začini ovako ciničnim komentarima. Koji je to poriv. Gde mu je dostojanstvo Premijera države. U pravu je Dragoljub Žarković kad kaže – kad god se Vučiću pruži prilika da se obruka, on je iskoristi.

       I sad, šta posle ovoga možemo da očekujemo. Isto ono što nam se desilo kad je Predsednik države naprasno rešio da se dodatno naobrazuje. Takav vid obrazovanja je postao regularna pojava – kad može Predsednik, mogu i ja! Isto ono što nam se dešava kad Predsednikova deca bespravno podignu kuće u strogo zabranjenoj zoni, savskom priobalju iz koga se Beograd snabdeva vodom – kad mogu Predsednikova deca, zašto ne mogu i ja. I sada tu kuće niču li niču! Isto će nam se dešavati i kada je reč o rušenju objekata. Postupak rušenja objekata je strogo propisan Zakonom o eksproprijaciji i poznata je stvar da on traje. Mnogi su investitori zbog tih postupaka koje vode opštinski i gradski organi uprave izgubili građevinsku sezonu, pretrpeli gubitke, bankrotirali … Ne verujem da će se to više dešavati – sada će oni angažovati ekipu sa fantomkama na glavi i sa bagerima doći u sred noći, pohvatati ukućane na spavanju, vezati ih, nagnati bagere i porušiti objekat koji im smeta – kad može vlast mogu i ja. Srbijo, srećno ti bilo otvaranje poglavlja 22 i 23 o vladavini prava.

Dragiša Čolić, 09.05.2016.