Juče sam pisao nešto pod naslovom “Bašibozluk, bagra i brabonjci … www.opancar.com (Opančarski dnevnik 2017.), pa sam sada u velikoj dilemi. Hoću da pišem o Aleksandru Ma(r)tinoviću, visokom funkcioneru Srpske Napredne nam stranke (SNS), a zaglavio sam se već u naslovu. Kako da nazovem ovog pacova – bašibozluk, bagra ili brabonjak. Šta god od toga da izdvojim ne ide, jer taj čovek (Čovek? Hm!) je sve od toga. A opet ako mu sve te epitete podarim, šta je ostalo za one druge njeegove partijske saborce. To bi mogao da dodelim samo onome koji u toj stranci i u ovoj vlasti sve sam, svojeručno i samozadovoljno radi 365 dana u godini, 24 sata dnevno.

A koji je razlog što sam ovaj tekst posvetio Aleksandru Ma(r)tinoviću. Gledam pre neki dan onu pravnu bruku u Skupštini, kad Predsednica – kad bih o njoj pisao još bih se više mučio kako da je nazovem, no ovog puta nije o njoj reč, saopštava da raspušta Skupštinu do okončanja izbora, navodno da bi zaštitila dostojanstvo tog najvišeg zakonodavnog tela od mogućih ispada opozicionih poslanika! Jebo te, šta smo doživeli – da nam Radikali čuvaju dostojanstvo Skupštine! A u sećanju su slike iznošenja Šešelja, onako debelog, iz Skupštinske dvorane zbog remećenja reda, vitlanje revolverom, gađanje cipelama u Skupštini … sve od strane Radikala od kojih su neki tamo i dalje ostali a neki uznapredovali pa postali novoradikali. I dok ona to saopštava uz burne proteste opozicije, pritrčava joj u pomoć pacov o kome je ovde reč, vadi neku fotografiju na kojoj se bivši predsednik Generalne Skupštine Ujedinjenih nacija Vuk Jeremić, sada jedan od predsedničkih kandidata iz redova opozicije, zdravi sa Havijerom Solanom, jednim od aktera bombardovanja Jugoslavije krajem devedsetih, uz komentar – Vidite li ovog malog miša koji se zdravi sa Solanom i on hoće da bude Predsednik, iako je kandidaturu za tu funkciju podneo i Aleksandar Vučić, lično.

To je očigledno trebao da ispadne brižljivo pripremljen performans jer, ma šta da mislim o njemu, ne verujem da on svakog dana nosi sa sobom sliku Jeremića i Solane. Na to se iz redova opozicije čuje pitanje – A kako tumačite nedavnu fotografiju Vučića koji sedi u društvu Klintona i visokog kosovskog zvaničnika …, Aleksandar Ma(r)tinović, spremno odgovara – Gospodin Vučić je državnik i on mora da sedi u društvu svetskih državnika.

Kuku meni, bolje da je ćutao i onako me u društvu zajebavaju – Vi pravnici ste totalno sjebali ovu zemlju. Najpre onaj što sve radi svojeručni i samozadovoljno, pa pomenuta predsednica Skupštine, pa sad i ovaj bilmez. Nisam fan Jeremića pa ne bih da ga branim, ali razlika je očigledna. Jeremić je, dok je bio na funkciji predsednika Generalne Skupštine Ujedinjenih nacija morao da se zdravi sa svima koji su dolazili u posetu tom zdanju, a Aleksandar Vučić je svojom voljiom otišao da poseti Bila Klintona (u društvu visokog kosovskog zvaničnika – zaboravio sam mu i ime i funkciju) i pritom Klintonovoj fondaciji priložio poveći novčani doprinos naših para, da bi za uzvrat dobio pomenutu fotografiju  na kojoj ga Klinton tapše po ramenu u stilu – You are a good boy! Videli ste svakaako tu čuvenu fotografiju na kojoj Vučićevoj sreći nema kraja, većoj čak i od Klintona koji je donaciju primio. Tako je naš junak, Aleksandar Ma(r)tinović ispao čak i glup, jer ko god da je video tu scenu nije mogao a da se ne seti Vučićeve sreće od druženja sa Klintonom.

No da se vratim na ono o čemu sam započeo – kako nazvati ovog pacova. Najviše bi odgovaralo “brabonjak”, jer on to i jeste – sitan izmet koze koja vreči i mekeće, ali problem je u tome što u tom nazivu brabonjak ima slovo (r) – b(r)abonjak koje on neće znati da izgovori kad se predstavlja – tolike funkcije a ne može da izdvoji za logopeda, pa će ispasti “babonjak”, a to već menja suštinu stvari. Kod takvog stanja stvari mislim da je najbolje da ostanemo kod onog – pacov, s tim što bih mu i tu dodao ono “r”, dakle pa(r)cov, ne samo zato što tu životinju na selu tako zovu i što je  on velika seljačina (nema veze sa seljacima – ljudima koji žive na selu, jer seljačina ima najviše u gradu), već i zato da ga malo zajebavam – da se muči kad izgovara ono – pa(r)cov.

A taj pa(r)cov je velika novoradikalska zvezda – Šef poslaniičke grupe SNS u Skupštini Republike Srbije. Sećam ga se još dok je bio u Radikalima. Šešelj u Hagu, Nikolić i Vučić osnnovali SNS, Maja Gojković negde odlutala – ko će znati u kojoj je stranci tada bila, pa naš par(c)ov pomislio da je došlo njegovih pet minuta i poželeo, na prethodnim izborima, da bude predsednički kandidat Radikala. Međutim, sreća je kratko trajala, jer je šef javio iz Haga da predsednički kandidat bude njegova supruga Jadranka. To je pa(r)cova pogodilo, pa su taj moment iskoristili onaj što sve radi svojeručno i samozadovoljno Vojvoda od Bajčetine da ga privole da pređe u SNS. Tako je došlo do ovog značajnog transfera na srpskoj političkoj sceni. Međutim, niti je pa(r)cov zaboravio Šešeljevu uvredu, niti je Šešelj zaboravio njegovu izdaju, pa sad, kad Šešelj krene da nešto priča u Skupštini, pa(r)cov poželi da mu replicira, sve dok se Šešelj ne okrene i kaže – Ti klempo da ćutiš! Toliko o Radikalima i njihovom čuvanju skupštinskog dostojanstva.

Dragiša Čolić, 04.03.2017.