(odlomci iz knjige O OPANČARIMA I OPANCIMA – Drugi deo)

       Kad su se Hrvati, početkom devedesetih, ponovo latili noža da urazume „nepoćudne“ Srbe, ostatatak Jugoslavuje je krenuo da ih brani i pretila je opasnost da na tlu Hrvatske dođe do sukoba većih razmera. Odmah su se umešali hrvatski vekovni zaštitnici Nemci i „poznavalac Balkana“ Hans Ditrih Genšer je težiste sukoba preneo u dotle mirnu Bosnu, gde su zajedno živeli Muslimani, Srbi i Hrvati. Tvrdio je da će to smiriti ratne tenzije, iako su pravi poznavaoci Balkana tvrdili da je ovo što se dešavalo u Hrvatskoj dečja igra prema onome što može da se dogodi u Bosni. Šta je posle toga bilo u Bosni i koliko je trajalo – znate. Genšer je u svakom slučaju u jednom uspeo – prebacivši rat u Bosnu, poštedeo je Hrvatsku rata na svojoj teritoriji.

       Pošto je potom udružena Evropa, na čelu sa Amerikom, u tim događanjima zdušno pomagala Muslimanima, Hrvatska je iskoristila gužvu i iz Krajine proterala preko 400.000 Srba! Te nepregledne kolone danima su, bez igde ičega, bežale ka Srbiji, a da niko od vas nije ni pokušao da ih uzme u zaštitu. Nisu im čak dali ni da beže na miru – bombardovali su nezaštićene kolone izbeglica. Te su se slike danima vrtele po svim svetskim televizijskim mrežama. Njima niste hteli da pomognete, a bili ste tu blizu, u raznim zaštitničkim misijama, niste tu opciju ni razmatrali. Ako niste hteli da zaštitite progonjene, razume se nije vam padalo na pamet ni da kaznite progonitelja, pa je ovde, a i u dobrom delu sveta, to shvaćeno kao vaše direktno učešće u tom egzodusu, pogotovo ako se ima u vidu ono što je kasnije sledilo – vaše paktiranje sa Hrvatima po raznim osnovama, nikada sprovedena odluka o povratku srpskih izbeglica u Krajinu i dr. Sa onima koji su i iz Bosne pobegli u Srbiju, danas u Srbiji još uvek živi preko 800.000 izbeglica.

       Gospodine Bler, to je razlog što Vam ne verujemo da je ovo nekakva humanitarna misija. Ja zaista ne znam da li je sa Kosova proterano toliko Albanaca koliko govorite. Uzmimo da od državnih medija o tome nismo ni mogli biti informisani. Ima ovde i žestokih opozicionih listova – bar u to vreme ih je bilo, pa je normalna pretpostavka da bi o tome bar nešto procurilo. Drugo, sve se to dešavalo – ako se dešavalo, ovde kod nas, pa je nemoguće da glasine ne dopru dovde. Dalje, dosta Srba živi na Kosovu, dosta Šiptara u Beogradu, putovalo se i tamo i ovamo, pa valjda bismo, na bilo koji način, nešto i mi saznali o tome. Konačno, gledamo mi ovde i SKY i CNN, pa ne videsmo te silne kolone izbeglica koje su poslužile za ovakvo bestijalno bombardovanje Jugoslavije. Koji bi razlog bio da baš ni jedna od pomenutih TV mreža to ne snimi?

       Verovatnija je druga pretpostavka. O tome kojim metodama Albanci godinama prisiljavaju Srbe i Crnogorce da se iseljavaju sa Kosova, biće kasnije više reči. Poslednjih godina to iseljavanje je intenzivirano, zahvaljujući delovanju tzv. oslobodilačke vojske Kosova – OVK. Primenjivane su najgrublje i najprimitivnije metode –  iz zasede su ubijani civili na putevima, u polju, na njivama, napadane su policijske stanice, ubijani policajci. Mnogo gore nego što IRA napada unioniste, protestante u Severnoj Irskoj. Razumljivo je, valjda, da je Jugoslavija morala nešto da preduzme protiv tog zla u svojoj kući. Tačno je da je iz tih razloga povećan broj policijskih snaga na Kosovu. Pa i u Severnoj Irskoj iz istih razloga Britanija drži policijske i vojne snage, veće nego u Kentu, na primer. I tamo te snage intervenišu, pa ima žrtava i na jednoj i na drugoj strani, s tim što su pripadnici OVK u mnogo boljem položaju nego IRA. Kad ih naši poteraju, oni jednostavno pobegnu u Albaniju – kod svoje kuće, jer tamo im je i sedište, zapravo. Albanska granica je za njih uvek otvorena – i za tamo i za ovamo. Pomenuo sam već da u svemu tome ima i mnogo mešanja i otvorene podrške i pomoći susedne države, Albanije. To je taj elemenat više koji biste morali da imate u vidu ako poredite OVK i IRA

Nastaviće se