Pisma Gospodinu Bleru – KO JE TAMO LUD – Nastavak 42

13 aprila, 2015 u rubrici O opančarima i opancima

(odlomci iz knjige O OPANČARIMA I OPANCIMA – Drugi deo)

        Nas nemojte spasavati. Ni tako ni drugačije – odbranićemo se sami. A i ne prihvatamo da nas spasavaju oni koji su nas u govna i uvalili. Pričajte to Albancima i vašem javnom mnjenju – dok vas ne provale.

* * *

       Vi, bolje rečeno Amerika, hoćete da uzme taj deo Balkana za svoj protektorat i da tu razmestite svoje vojne baze, da bi bila bliža Rusima. Baš Ameriku briga što će zlo estremnog terorizma biti posađeno u Evropi – oni su daleko, a i bolje je da to bude što dalje od njhove kuće. Uz to, kao njihovi patroni, mogu ih koristiti i za svoje prljave potrebe – gde zatreba i kad zatreba.

       Vi to hoćete, a ako hoćete, to je onda i vaše legitimno pravo. Još samo da se i mi složimo a, bogami, i Rusi. Njih i njihovu istoriju poznajete, izgleda, manje nego nas. Znate li da je njih u Drugom svetskom ratu izginulo 27 miliona, a samo u Staljingradskoj bici – 200.000. Dobili su i taj rat, čak i tu bitku!

       Jeste li čuli za ruski rulet? Mora da jeste, pa valjda ste i Vi ljubitelj američkih filmova. Rusi su tu igru izmislili, a američki vojnici u Vijetnamu iz očaja prihvatili, pa je onda Amerikanci opisali. Rusi tu igru ne vole, pa je i ne opisuju. Ali je igraju – kad moraju. Igraju i ćute, a kad ćute – tada su najopasniji. Jeste li spremni da sa njima igrate tu igru?

       Neke podatke o njima, kao i o nama, dobili ste od baba Madlene. Ona je provereni poznavalac našeg mentaliteta – sa njima treba samo oštro! Par bombi i oni će pristati na sve! Pogrešno! Gospodine Bler i to će biti vaša najkrupnija greška – greška broj 4. One prve tri su vaša unutrašnja stvar, a ova četvrta to daleko prevazilazi i može da ima katastrofalne posledice po čitavo čovečanstvo.

* * *

       Da Vam kažem još nešto o Rusima. Puno puta sam bio tamo, a ovaj komentar sam od njih čuo – od ozbiljnih ljudi. Oni smatraju da ih je Zapad najpre prevario, pa potom i ponizio. Ne zameraju Gorbačovu što je početkom devedesetih godina krenuo u radikalne demokratske procese sa Zapadom. Dosta im je bilo trke u naoružanju. Teško su to pratili – ali su pratili i bilo im je, kako kažu, lepše nego sada. Nadali su se da će obustava trke u naoružanju osloboditi značajna sredstva i na jednoj i na drugoj strani, te da će i sa vaše strane – iz tih ušteda, biti oslobođena neka sredstva za prestruktuiranje njihove privrede. Gorbačov je u to poverovao i predao vam sve na veresiju! Od obećanih sredstava dobijaju mrvice, i to u vidu skupih kredita i posle žestokih zajebancija – te nismo zadovoljni stanjem demokratskih odnosa u vašoj zemlji,  te stanjem u Gruziji, Čečeniji, odnosom prema novim baltičkim zemljama bivšim članicama Sovjetskog Saveza itd.

       Žestoko zameraju Gorbačovu način na koji je to izveo. Morao je malo da trguje sa Zapadom:  „Gospodo, dajte da vidimo kako to da izvedemo. O čemu hoćete prvo da razgovaramo?“ „O Istočnoj Nemačkoj? Horošo! O. K. Čekajte da vidimo računicu. Mi tamo imamo izgrađenih trajnih objekata infrastrukture koji vrede toliko i toliko. Imamo stacioniranih 250.000 vojnika. Oni treba ovde da se vrate, negde da stanuju, nešto da rade. Da bismo mogli da im obezbedimo posao, trebaće nam nešto sredstava za prestruktuiranje privrede, jer znate, 90 odsto naše sadašnje industrije je za vojne potrebe, a pošto sada nećemo više hladni rat, neće nam u budućnosti biti potrebno toliko. Gradimo novi svetski poredak – zajedno! Gospodo, to će da košta toliko i toliko.

       Mnogo? Dajte da razgovaramo! Ko će to da plati? Pa, gospodo, uključite i Nemačku. Ako Kol ponovo hoće Veliku Nemačku, pitajte ga koliko hoće da participira u tome. Tako je, po mnogim ozbiljnim Rusima, trebalo razgovarati. Ne radi se o tome da je Rusija to sve samo besplatno predala, već je pretrpela i direktnu štetu – sa jedne strane napuštanjem ogromnih infrastrukturnih objekata u koje su i Rusi ulagali, a sa druge strane povratkom stotina hiljada vojnika, bez stana, bez posla, bez perspektive – a njima je zanimanje bilo da budu vojnici. To je izazvalo ogromne socijalne potrese. Iz tih vojnika povratnika – specijalaca i ostalih, umnogome su – iz njihovog očaja, regrutovani članovi ruske mafije koja je, nije tajna, nakon toga počela da buja.

       Tako je potom trebalo razgovarati i sa ostalim istočnoevropskim zemljama – jednom po jednom. Sredstva koja bi se iz toga dobila, mogla su da budu iskorišćena za prestruktuiranje industrijskih kapaciteta, za otvaranje novih radnih mesta i ostale potrebe koje nužno prate period tranzicije. Ništa od toga Rusija nije dobila i zato mnogi smatraju da je Rusuja prevarena, a da je Gorbačov ispao glupi idealista. Siromaštvo mogu i da vam oproste, navikli su. Prevaru vam neće nikad oprostiti. Takvi su.

Nastaviće se