(odlomci iz knjige O OPANČARIMA I OPANCIMA – Drugi deo)

       Pre neki dan je ovde u državnoj poseti bio Lukašenko, u svojstvu predsednika Belorusije i predsednika zajedničkog Vrhovnog saveta Saveza Rusije i Belorusije. Kad je polazio za Beograd, uredno je prijavio svoj let i tražio dozvolu preletanja – zna čovek red. NATO mu je javio da mu ne može garantovati bezbednost. Nije to ni komentarisao, jer to nije ni tražio. Za svaki slučaj, poveo je sa sobom i 12 „suhoja“ da ga prate – zlu ne trebalo. Čovek lepo stigao, lepo se i vratio. Neće da se zajebava sa vama.

     Posetio je i Vojnu bolnicu. Bolnicu u kojoj se leče teško povređeni u ovoj krvavoj drami koju svakodnevno priređujete, zvanoj Humanitarian Aid. Srbi, Šiptari i Albanci zajedno. Da je nekim čudom i nekome od Vaših bila potrebna pomoć i njega bismo tu lečili, Srbi poštuju pravila lekarske etike. Mi ne isporučujemo hleb i lekove samo jednoj strani. Mi to delimo sa svima kojima je potrebno.

       Lukašenko je našao vremena da sa svakim od njih ljudski popriča, i mimo svih državničkih protokola, da ih nežno i očinski pomiluje po kosi. Ne pomaže to mnogo njihovim mukama, ali leči – strašno! Sigurno ćete reći da je to sve srpska propaganda, da je bilo izrežirano. Ne pričajte gluposti. Posetu su pratili i naši i vaši fotoreporteri. Pa nije valjda Lukašenko prethodno izučavao plan rasporeda bolesnika i koga će od njih i šta da pita. Ima čovek i pametnijih poslova. Onaj ko je hteo mogao je da vidi – To whom it may concern!

       Da ste me pre ovog rata – da ovo je rat, pitali da li bih se radovao pristupanju Jugoslavije Savezu Rusije i Belorusije, sasvim sigurno bih odgovorio – ne! Pitajte me sada. Odgovor je – da! Ne zato što sam se uplašio vaših bestijalnih bombardovanja. Svašta su Srbi preživeli u svojoj jebenoj istoriji, pa zato i nema više straha u nama – to nam je postalo genetski. Zato što normalan čovek ne može više da gleda ovo što radite. Jedinu nadu polažem u to da Vi i Vaša kompanija niste Britanija, iako je trenutno predstavljate.

       Da li ste to želeli? Da li je jedan od vaših strateških ciljeva bio da Jugoslaviju predate Rusiji? Anketirajte sve Jugoslovene. Zapanjićete se odgovorima. Pa, kako se onda ostvaruju rezultati te vaše misije, bez obzira na to kako je zvali?

* * *

      Negde sam u ovim pismima pomenuo da ne pripadam ni jednoj stranci, pa ništa nećete dobiti time ako me svrstate u Miloševićeve pobornike i time pokušate da me diskvalifikujete. Ne, i dalje smatram da je od svih nas on najveći krivac za ovo što nas je snašlo, ali to ne znači ni da o Vama mislim išta bolje!

       Osiono nastavljate da nas i dalje bombardujete i ubijate, između ostalog i zbog toga – da biste očuvali kredibilitet NATO-a. Ubijanjem se samo može očuvati kredibilitet ubica! A Vi taj kredibilitet morate očuvati, to spada u vaš dugoročni strateški interes. Jer, šta će da bude ako NATO počne da se osipa. Kod nas u narodu kažu: „Dala baba groš da se uhvati u kolo, dala bi dva da iz njega izađe.“ Znate vi da bi do toga moglo masovno da dođe, pa zato pošto-poto morate da očuvate kredibilitet NATO-a. Ko će otrežnjene da vraća u stado. Ne može se u mafiju ulazitii i izlaziti kako je kome volja.

       Stoga uporno, siledžijski, insistirate na tome da ovaj isti NATO bude čuvar eventualno uspostavljenog mira i NATO ima da nas bombarduje sve dok na to ne pristanemo. Nema šta, to je vaša nova demokratija. I sutra će, još samo da mi pristanemo, NATO da se presvuče u malo zelenije uniforme i sa cvećem i maslinovom grančicom da dođe ovde da nas čuva, takoreći pazi.

       Ništa vam nije, al’ leka vam nema!  To je jedan dobar vic – mi Srbi imamo mnogo dobre viceve. No ne verujem da biste ga razumeli.  Kad ćete već jednom da naučite nešto o nama? Pa vi da ste pametni ne biste ni pristali da ovde ikad više i dođete. Jeste li videli šta Makedonci rade NATO-u u Makedoniji? Ako niste, pitajte Kristofera Hila i one silne NATO vojnike, naročito Nemce i Francuze, koji masovno napuštaju posao i vraćaju se kući. Većina njih pri tom izjavljuje da im je rečeno da idu u nekakvu humanitarnu misiju, a ovo što se dešava nema nikakve veze sa tim, da njima nije jasno zbog čega bi oni u tom kupleraju uopšte trebalo da ginu. Ako mislite da su to samo usamljeni slučajevi nekakvih pešadinaca koji su se tu slučajno našli, grdno se varate. Pitajte o tome elitne pilote sa francuskog nosača aviona „Gij de Foš“. Oni su, pretpostavljam, vrhunski profesionalci.

Nastaviće se