Niti je tačno da je Rusija izazvala ukrajinsku krizu – u pitanju je pokušaj Zapada na čelu sa Amerikom da se useli u rusko dvorište čemu se ovi opravdano odupiru, niti ima dokaza da Rusi ratuju na istoku Ukrajine – to potvrđuju i izveštaji OEBS-a i saopštenje Ujedinjenih nacija, niti ima dokaza da su malezijski putnički avion nad Ukrajinom pogodili Rusi – što je trebao da bude ključni dokaz o ruskoj agresiji prema već viđenom scenariju (Merkale, Račak), a što je suprotno i malezijskim nalazima koji su tim zločinom direktno i pogođeni, niti ima izveštaja da se postignuti sporazum o primirju, čemu su Rusi više doprineli od Zapada, ne poštuje, a Evropska unija uvodi Rusiji nove sankcije (ruska nafta, pristup bankarskom tržištu i dr.) – aktivira one ranije donete za koje je bilo rečeno da će stupiti na snagu ukoliko se primirje ne poštuje. Sada sa oprečnim obrazloženjem – stupaju u dejstvo odmah, a biće ukinute ako se primirje bude i dalje poštovalo. I to je već viđeno nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma u vreme bombardovanja Jugoslavije kad je od nas traženo da se u roku od sedam dana, sa svim naoružanjem povučemo 25 kilometarta daleko od kosovske granice, a za to vreme udruženi saveznici neće obustavljati bombardovanje – možda i hoće, ako budu zadovoljni povlačenjem! Razlika je samo u tome što je ovde na drugoj strani Rusija, a ne nejaka Srbija, pa kad NATO kaže da će poslati 200 svojih „mirovnjaka“ u Kijev, Rusija odmah organizuje vežbu svojih 4.000 „mirovnjaka“, kad NATO zakaže manevre u Sredozemlju, Rusi preleću svojim avionima preko njihovih bojnih brodova a na drugom kraju sveta – na severu, treniraju lansiranje svojih nuklearnih raketa. To je nešto što Zapadu smeta, jer na takvu reakciju jednostavno nije navikao, pa ne zna kud udara.

       Čemu aktiviranje ovih najnovijih sankcija, čak i u korist svoje štete, kad je jasno da će i Rusi sa svoje strane odgovoriti kotramerama. Rusi izjavljuju čuđenje, jer kako kažu – čini se opravdano, te sankcije podrivaju zaključeni sporazum o primirju, pa je jasno da Zapadu to primirje i ne odgovara.

       Ta prokleta osionost Zapada smeta. Ja se osećam građaninom Evrope, živeo sam dugo na Zapadu, imam i britansko državljanstvo, zavoleo sam i Englesku i Engleze, ali mi to strašno smeta, pa zato ovo i pišem. A najviše mi smeta ta neverovatna snishodljivost Zapada prema Americi, stavljanje sebe u ulogu nepogovornog satelita, iako je jasno da politika Amerike u svetu trpi poraz za porazom. Pre Ukrajine, to je bila Sirija – podržavali su ekstremne islamiste u ratu protiv Asada, a sad kad su se ovi oteli, bombarduju i njih. Isti je slučaj i sa Irakom, da pomenem samo ove poslednje slučajeve. Stalno otvaraju nove ratove ne zatvarajući stare.

       Očito, da je Američka strategija u Ukrajini – zaokruživanje Rusije, pretrpela neuspeh, pa se najnovije sankcije prema Rusiji doživljavaju kao potezi očajnika koji po svaku cenu hoće da pokaže svoju ničim pokrivenu nadmoć.

DC. 12.09.2010