Ali tata kaže da potičemo od majmuna?

Sine, ja ti pričam o mojima, a tata o svojima

U nedeljnom broju Večernjih novosti objavljen je, na udarnom mestu, opširan intervju –  preko cele strane, s predsednikom Matice srpske prof. dr. Draganom Stanićem, pod, pretpostavljam, redakcijskim naslovom “Srbija vredi ako spoji i zemaljsko i nebesko.” Kako se  iz samog naslova vidi, u pomenutom intervjuu imamo dva, doduše imaginarna, subjekta – zemaljsku Srbiju i nebesku Srbiju, što za celu priču nije mnogo ni bitno. Bitnije je da se tu ne pominje onaj treći subjekt – Srbija, koje će ta filozofiranja jedino i da se tiču.

Elem, pošto su ona dva subjekta – nebeska Srbija, kao mama i zemaljska Srbija kao tata, u  pomenutom intervjuu dobro zastupljena od strane uvaženog profesora i visprenog reportera koji u danu posete jednog od najviših državnih funkcionera Kosovu radi smirivanja situacije nastale protestom Srba sa Kosova zbog potpisivanja Briselskog sporazuma, nije povodom ovog pitanja mogao da smisli neku drugu ovozemaljskiju temu, ostaje da ja pokušam da zastupam Pericu.

Nad nama se sistematski sprovodi nasilje, a to nasilje još hoće da za svoja nedela pribavi i našu saglasnost, kaže profesor.

U svojoj knjizi O OPANČARIMA I OPANCIMA, povodom ovakvih teza, napisao sam ovo:

“Nisam ja ni istoričar ni filozof niti pretendujem da to budem. Pravnik sam pa bih rađe sa tog aspekta. Prvo, nas su još u uvodu u te nauke, učili da pravo i pravda nisu isto i da je pravo samo jedan od instrumenata u rukama vladajuće klase kojim ona osigurava svoj opstanak na vlasti. Prevedeno na aktuelne svetske događaje, to tako treba i shvatiti. Devedesete godine prošlog veka su bile veoma turbulentne. U Rusiji se desila “perestrojka”, došlo je do ujedinjenja Nemačke, pukao je Istočni blok. Oni koji misle da je to bio period otopljenja u svetskim odnosima grdno se varaju. Nastala je trka u zauzimanje novih strateških pozicija, a tadašnja Jugoslavija se po svom geografskom položaju našla u centru tih zbivanja i poželjan plen. I dok su se Rusi početkom devedesetih bavili sobom u čudu koje ih je nenadano snašlo, Zapad je delao. Došlo je do rasparčavanja Jugoslavije, jer je svakako bilo lakše preobraćati “pod svoje” njene delove pojedinačno, nego u celini. Kad se došlo do Srbije, držim da su se stvari odvijale otprilike ovako – Hoćete li vi Srbi sa nama ili ne? – Sačuvaj Bože! Mi u ovoj gužvi koja je nastala imamo i svoje sopstvene strateške ciljeve – Srbija do Karlobaga! – All right! Nisu imali vremena da se bave nama – vratićemo se na vas kasnije! I otišli kod Šiptara i Hrvata – Hoćete li vi da sarađujete sa nama? – Naravno, gde ste do sada!”

Njegoš je suština raspetog srpstva, kaže dalje Profesor.

Ne mogu naše učene glave bez Njegoša. Njegoš je živeo i pisao pre skoro dva veka. Nije Njegoš suština raspetog srpstva. On je to samo uočio i na to ukazao. Suština raspetog srpstva su ovi nadri filozofi koji trućaju o nekakvoj nebeskoj Srbiji i zbunjuju narod. Njegoš je opisivao ondašnju stvarnost, a bio pametan pa gledao i u budućnost. A ovi naši, samo u prošlost. Gde su ti silni akademici da se pozabave životnim dilemama koje muče narod. Jadna Francuska, negde sam pročitao da ima dvostruko manje akademika od nas.

Uvaženi profesor, Predsednik Matice srpske, dalje lamentira:

“Ma kako u ovoj fazi kosovsko pitanje bilo postavljeno, ono neće moći zauvek da bude rešeno. Za Albance Kosovo je goli prostor koji treba osvojiti, a za Srbe to je sveti prostor na kojem su se oni, kao narod, duhovno rodili. To što su se zapadne zemlje na tako direktan način u to pitanje uključile i što drže isključivo jednu, albansku stranu, to govori da oni hoće da sprovedu desakralizaciju kosovskog prostora. Kad to obave, onda mogu sa njim da učine što god im je volja. Zato su ga bukvalno predali Albancima u ruke: kako su dali, tako mogu i da uzmu! Sve što se jeftino dobije, može jeftino i da se proda!”

A ko će da povrati Kosovo? Ovaj filozof, ovaj reporter, Vojini jurišnici, Amfilohije Radović, Atanasije Jevtić i šačice sličnih zanesenjaka. Znaju i oni da je to čista metafizika. Ali to za njih nije ni važno, jer oni se metafizikom samo i bave. Treba i dalje od nečega lagodno živeti, a kud ćeš bolje od filozofskog raspredanja o Kosovu – posle boja!

Kakva desakralizacija! Osvajači se filozofijom ne bave. Živeo sam dugo na Zapadu i tvrdim da oni tamo nemaju ni jedan poseban razlog da vole jedne a mrze druge. Sve je na bazi sopstvenih a ne nekih tuđih, na primer srpskih interesa. A mi rešili da se, da izvine uvaženi profesor, da se kurčimo sa njima. I kad je došlo vreme, kresnuli nas – Milosrdnim anđelom!

E sad, dilema – Evropa ili Kosovo! Pa te dileme nema. Evo ja, totalno suprotnog mozga od uvaženog profesora, bez razmišljanja kažem – Kosovo! Ali te dileme nema. Dilema je – ili ovo što se nudi ili – i bez Evrope i bez Kosova.

I sad nova dilema – treba li da idemo u Evropu ili ne. Da, jer mi smo u Evropi a ne u Africi ili Aziji. Evropa je i način življenja, običaja, kulture i još mnogo čega drugog neophodnog za život dostojan čoveka. Oni to čuvaju ne birajući sredstva, uključujući i ova o kojima je ovde reč. A naša je stvar, što smo se sa pobedničke strane u dva poslednja svetska rata našli na pogrešnoj strani motke. Ovaj poslednji rat smo izgubili i što pre to shvatimo, bolje je.

U napred pomenutoj knjizi, napisao sam i sledeće:

“Kako to da mi ljubitelji ratnih, viteških i ostalih “plemenitih veština” i danas slavimo i divimo se svim svetskim vojskovođama od Aleksandra Makedonskog do Napoleona, koji su bili i najveći svetski osvajači, a sad zameramo ovim današnjim osvajačima zbog osvajanja Krajine i Kosova. I daj Bože da na tome i ostane. Pa zar iko ozbiljan može da poveruje da osvajanja više nema, samo zato što je zavladao nekakav navodno novi svetski poredak. Promenila su se samo sredstva osvajanja – nekada je to bilo ognjem i mačem i nije se to ni krilo, a danas se osvajanje vrši politikom, šta god se pod tim podrazumevalo, a oganj i mač se koriste samo kad je to neophodno.”

Profesor se sa tim ne slaže, pa na razumno pitanje reportera – Slažete li se sa onima koji misle da je Srbija jedina od bivših jugoslovenskih republika koja je izgubila sve što je vekovima sticala – uticaj u svetu, autoritet, ali i teritoriju i duhovnu snagu?, odgovara:

“U projekat razbijanja SFR Jugoslavije zapadne sile, koje su projektovale ceo poduhvat, ušle su sa očiglednom namerom da najveći gubitnici u tom procesu budu ne samo Republika Srbija nego i srpski narod kao celina”.

Eto ti sad – sve je to smišljeno zbog Srbije! I sve tako – i kad je reč o jeziku i o razumnoj politici koju treba voditi, sa čim se potpuno slažem – jedino se ne slažemo u tome šta je to razumna poitika. I ona kojom je Kosovo izgubljeno i ona kojom treba da ga povratimo.

I na kraju, reporter “zakucava”: – Kako, u sklopu tumačenja posledica Briselskog sporazuma, razumete isticanje konteksta „nebeske“ i „zemaljske“ Srbije?

A professor odgovara: – Te dve Srbije vrede jedino ukoliko su ujedinjene i objedinjene! Nebeska snaga ne znači mnogo ukoliko joj se ne doda malo zemaljske uverljivosti! A zemaljska snaga ne znači baš ništa ukoliko se ne utemelji na duhovnoj uverljivosti!

Na ovaj odgovor, nemam pitanje – ne znam šta je nebeska snaga, duhovna uverljivost i slično. Nije to valjda ono što su pre neki dan govorili Amfilohije Radović i Atanasije Jevtić na protestnom mitingu organizovanom protiv potpisivanja Briselskog sporazuma.

DC, 14.05.2013.