Prelazni rok je u toku …

februar 26, 2016 u rubrici Opančarski dnevnik 2017

       Tragom vesti – Džaja, Kusta i Maljković na večeri kod Vučića (Blic, 24. februar 2016).

       Prelazni rok je termin iz sporta, najčešće fudbala, kad se klubovi pojačavaju na deficitarnim pozicijama, a evo sada se ta praksa uvodi i u politiku. U sportu se to najčešće dešava u jesen i u proleće – tzv. jesenji i prolećni prelazni rok, dok se u politici to dešava u vreme izborne kampanje. Sudeći po pomenutom tekstu u Blicu, SNS ima dosta deficitarnih pozicija, jer su za sada u vrhu izborne liste, od prvih deset popunjena samo dva mesta – Vučić i Ljajić, tri mesta su ponuđena gostima na večeri – Džajić, Maljković i Kusturica, dok je pet mesta još slobodno. Očigledma je namera domaćina, inače poznatog demokrate, da vrh izborne liste bude popunjen demokratskim putem, popularnim ličnostima iz sveta sporta i razonode, pa je za očekivati da sledeći gosti na večeri budu oni trenutno najpopularniji – iz redova Farme, Parova i ostalih rijaliti programa.

       Ja volim sport, navijao sam i za Džajića i za Maljkovića dok su radili ono zbog čega smo ih voleli i nemam ništa protiv da, ako je to njihovo političko opredeljenje, budu članovi bilo koje političke stranke, ali me plaši da je ovde reč o zloupotrebi istaknutih sportista bivših i sadašnjih u političke svrhe, naravno uz njihovu saglasnost, tako da i Džajić i Maljković treba da znaju da ćemo ih ubuduće gledati ne kao bivše fudbalere i košarkaše već kao političare. Bilo je toga i ranije – Siniša Mihajlović, koji je svojevremeno bio kooptiran za aktivistu SPS-a, pa nedavno Jelena Janković koja u kontakt programu postavlja pitanja Premijeru, a ni jedno od njih praktično ovde i ne živi, pa tako ispada da oni sa pristojne distance bolje od domaćih žitelja poznaju ovdašnje prilike i neprilike. No ostavimo ove iz sveta sporta da u tekućoj izbornoj kampanji pokažu ko se na terenu  politike bolje snalazi – oni ili oni iz rijaliti programa.

       Za mene, od pomenutih kandidata, jedino Emir Kusturica ne predstavlja nikakvo iznenađenje, jer on je stari old round igrač koji godinama igra za sve ekipe na svim pozicijama. O njemu sam prvi put pisao u svojoj knjizi O OPANČARIMA I OPANCIMA (www.opancar.com), da ne prepričavam, evo šta sam tada napisao:

       „Da na izborima učestvije Emir Beg Nemanja Kusturica, glasao bih za njega. Taj čovek je multidisciplinarno obdaren. O njegovim umetničkim ostvaarenjima svet je rekao svoje – dvostruki pobednik Kanskog festivala, festivala u Veneciji i ko zna čega još, tako da sam ja, bez obzira šta mislim o njegovom Undergroundu, na primer, najmanje pozvan da to komentarišem. U pauzama snimanja i festivala zuji po svetu sa svojim No smoking orkestrom, druži se sa Maradonom, koji za razliku od njegove božije glave ima božiju ruku umesto noge, pa je tako sa njom čak osvojio i jedno svetsko prvenstvo. Na poslednjem Kanskom festivalu je nastupio i kao glumac, pa će sada pokušati da to isto napravi od Maradone, koji će, kako se priča, za uzvrat od njega napraviti i fudbalera, tako naša fudbalska reprezentacija konačno dobiti klasičnog centarfora koji zna da daje golove.

       A da je on neprevaziđeni majstor dokaz je Emirat Drvengrad koji je sagradio na jednoj od najlepših lokacija u Srbiji, na Tari, pa se s nestrpljenjem očekuje njegov dalji prodor prema Zlatiboru, čim završi posao u Višegradu sa Andrićem i tamo sagradi Kamengrad. U međuvremenu – Zlatibore pitaj Taru o čemu se tu radi.

       Emirat Drvengrad je nastao slučajno. Najpre se Emiru dopala pomenuta lokacija, pa je tu početkom dvehiljaditih sagradio vikend kuću za sebe i porodicu. Nije poznato da li je imao nekih problema sa dobijanjem građevinske dozvole i ostalih papira, a pošto je u to vreme, kako zlobnici pričaju, bio fasciniran ne samo Miloševićem, čiji je lik i delo posebno cenio, već i sa njegovom suprugom, srpsakom Ledi Magbet, ispalo je da tu nije bilo nikakvih problema. Po svemu sudeći, tu je, uz viski, pao i dogovor da Emir postane Nemanja.

       Bilo kako bilo, Nemanja je u svojoj vikendici na Mokroj Gori shvatio da je život lep, pa je došao na ideju da o tome snimi i istoimeni film. A kako za snimanje takvog filma trebaju i lepe kulise, razume se drvene, obratio se svom novom drugu Voji Koštunici (Milošević je već bio opravdano odsutan) koji mu je to sredio. Ovog puta je bio fasciniran Vojinom pričom o sovama, pa je za uzvrat obećao da će mu snimiti i film – Such a lovely creatures. Film, onaj o lepotama života, bio i prošao, kulise ostale, greota da se ruše, i tako po legendi nastade Drvengrad. Videli to okolni seljaci, meštani – i njima se to dopalo, pa došli na ideju da i oni tu nešto izgrade na svom zemljištu. Oni na komšijskom Zlatiboru se obogatiše, gradi se na sve strane, ne smeta im što Zlatibor nije nacionalni park. Što su oni gori od njih! E to se već nije dopalo Emiru Nemanji, pa je preko Voje izdejstvovao da ta lokacija, u interesu zaštite životne sredine, bude i dalje zaštićena od bilo kakve gradnje, kao eko zona. I taj, za naciju veoma važan zadatak, morao je da prihvati pomenuti Emir Nemanja, lično, pa je on, kao dokazano sposoban čovek i taj zadatak uspešno obavio – osnovao je posebnu emiratsku policiju, zvanu Rendžeri, koja je uspela da spreči sve nečasne pokušaje seljaka da na svom zemljištu nešto sagrade. U znak solidarnosti i on je prestao dalje da gradi sem započetog i onog najneophodnijeg za život jednog etno sela – hotel, restoran, bioskopska sala, crkva i slični komunalni objekti. Naravno, propisi su morali da se poštuju, pa je sve moralo da bude građeno od eko drveta. Ni zapadno-kapitalistička pića nisu u tim objektima smela da se toče – sve je moralo da bude domaće, rakija, vino, sokovi …. O hrani da ne govorimo. A kako sve to košta, na ulazu u selo je podignut i eko most, gde je naplaćivana mostarina čak i za one namernike koji su samo hteli da vide to čudo neviđeno – i da se u crkvi prekrste, a ne i da uživaju u čarima koje ovo eko selo pruža. Jedino je za njegove goste bilo sve besplatno. A kad dođu poznati rokeri Voja i Matija (on je i svoju ulicu dobio), njima je čak svirao i poznati orkestar Zabranjeno pušenje. Nisu zaboravljeni ni lokalni meštani. Njima, u znak zahvalnosti, to nije bilo uskraćeno i mogli su da ga puše do mile volje. A ako bi im od toga pozlilo, tu je uvek bio na raspolaganju poznati Dr. Nele Karajlić, zvani hadžija (u daljem tekstu skraćeno: Dr-hadžija) za koga se i onako ne zna šta bi, sem pušenja, drugo radio.

       A koje bi to eko selo bilo, koje kod tako prekrasnih predela ne bi imalo i svoj ski resort, pa je i to sagrađeno. Ni potonji poštovalac njegovog lika i dela, Boris Tadić, nije se tome protivio. Investicija nije bila velika – jedino je radi izgradnje ski staze i uspinjače u ovom poznatom eko selu, raskrčeno par stotina hektara šume.

       Izgrađen je i heliodrom koji koriste Emir i njegova raja. Za sada to zadovoljava njihove potrebe, međutim već je jasno da kad se otvori Kamengrad u Višegradu to neće biti dovoljno, pa se ispituje teren za izgradnju modernog aerodroma za sletanje klasičnih aviona do 450 putnika. Sletanje aviona tipa Er bus, za sada nije predviđeno, da se ne bi narušila eko zona.

       Ko tako fleksibilnog i spopsobnog čoveka ne bi poželeo za Predsednika! To je čovek koji je uspeo da fascinira sve srpske vladare – od Miloševića do Tadića i Dodika, koga vole na istoku,  nagrađuju na zapadu, čovek za sve prilike i neprilike, tako da je moje oduševljenje njime  kompletno

       I na kraju jedno nagradno pitanje – Kad bi vam neko ponudio pola Jahorine, da li biste prihvatili da promenite veru i postanete Mujo ili Haso iz onih viceva o „glupim“ Bosancima?”

Dragiša Čolić, 25.02.2016.