Za koga navijati – kauboje ili indijance, nije jednostavno pitanje. Ako ste svojevremeno čitali Karl Maja, onda ste sigurno navijali i za Vinetua, indijanskog poglavicu. Ja sam čitao ta štiva i naravno navijao za indijance, pa da se odmah i izjasnim – u priči o izvršenju protiv  KBC „Dragiša Mišović“ navijam za izvršitelje, u ovom slučaju indijance.

Usijale su se priče o tom slučaju i u medijima i na društvenim mrežama i uglavnom svi su protiv izvršitelja, počev od osobjla bolnice – branićemo bolnicu svojim telima, direktora bolnice – sad se probudio a sudovanje oko spornog zemljišta kako piše štampa traje godinama, Ministra zdravlja koji je dohitao da spašava bolnicu – Ministra pravde nismo videli iako je u pitanju sudski a ne zdravstveni problem, do građana koji prave živi zid u odbrani bolnice. A građanku Simonidu Tanasijević, koju zapravo izvršitelji u tom sudskom postupku zastupaju, niko ne pominje.

Ovde zastajem da bi vam ispričao jednu priču koja nema veze sa ovim slučajem. Znate kao ono Olja Bećković u svojoj kolumni u Blici – kad sam bila mala …. Elem, bio sam relativno mlad pravnik u jednoj od tada većih firmi, pa smo imali i predstavništvo u Titogradu, današnjoj Podgorici, i tamo jedan stan u vlasništvu koji je koristio direktor predstavništva. Ispraznio se taj stan i u njega se useli, bespravno, sudija opštinskog suda. Krenem sa sporom za iseljenje, koji je bogami, ako imate u vidu da je spor i vođen kod tog suda, potrajao. I, posle par godina, konačno dobijem presudu. Nalaže se …. Sudija se u međuvremenu iselila ali u stanu ostavila majku. Znajući da iseljenje neće biti jednostavno, pokušavao sam da nađem nekog lokalnog advokata koji bi taj posao obavio za nas, ali niko ni da čuje – Nemojte kolega nije zgodno, ja ovde treba i dalje da radim…

Ne znajući šta da činim, zatražim prijem kod predsednika suda – tog istog suda koji je i doneo presudu o iseljenju i koji treba da isprovede njeno izvršenje. Čovek me ljubazno primi i još ljubaznije ispriča sledeću priču – Pošaljem ja kolega ljude da izvrše tu presudu, a oni se vrate i kažu – izašla na vrata starica, majka da nam bude i kaže – ako vi mene đeco iz ovog stana isterate ja ću da se ubijem, evo tu na ovom pragu … I ja ih kolega potpuno razumem. Ko da nosi staricu na duši, a majka da nam bude … a što jes, jes od čestitog je roda zaista .. znaš …  I dok to priča, primetim ja, sve vreme u rukama drži i igra se sa upaljačem – ronsoni su tada bili u modi. Prekinem ga i zamolim za dopuštenje da zapalim cigaretu, on se naravno složi, a pošto nisam imao vatre zamolim ga i za upaljač. Upalim cigaretu, počnem da se igram sa njegovim upaljačem, spakujem se i krenem ka vratima – Kolega, začuh iza sebe – Upaljač, zaboravili ste! Nisam!, kažem ja, ovaj upaljač mi se toliko dopada da ću ja, ako mi ga uzmete, da umrem evo ovde na ovim vratima. On zaćuta, ja mu vratim upaljač i uz ljubazno doviđenja, izađem.

Ako mislite da je to bio usamljen slučaj sa uvrnutim Crnogorcima, nije! Teže je bilo sprovesti izvršenje donete presude nego dobiti presudu. I tako je to trajalo sve do pre nekoliko godina kada je – pod pritiskom Evropske unije, a povezano je to sa vladavinom prava, uveden institut privatnih izvršitelja i da ne dužim priču stvari su se bitno izmenile.

I sad da se vratim na početak priče i u igru uvedem građanku Simonidu Tanasijević kojoj je u postupku restitucije vraćen plac na Dedinju koji je njenima, davno nakon onog tamo rata, u vreme „Proleteri svih zemalja ujedinite se“, ondašnja vlast oduzela. A bila su to čudna vremena, posebno za one koji u tom ratu nisu učestvovali. Oni su u startu bili sumnjivi, a posebno ako su uz to bili i „buržuji“ za razliku od proletera. Šta će njima, na primer, trosoban stan na Terazijama. Njima je dovoljna i jedna soba, a tu pored njih  može da se smesti i junačka porodica borca sa Romanije, kojoj za praznik rodbina iz zavičaja donese prase koje se potom zakolje i ošuri u kadi tu na licu mesta.

I, da ne dužim priču, 76-ogodišnje građanka Simonida Tanasijević, koja je u vreme oduzimanja placa imala tek nekoliko godina, je godinama vodila spor, plaćala sudske takse, troškove advokata, troškove izvršitelja i na kraju dobila presudu kojom se nalaže  KBC „Dragiša Mišović da joj ina ime vrednosti predmetnog placa isplati iznos od 1,1 milion evra, da bi sada udruženom akcijom zainteresovanih, pomenutih na početku ove priče ponovo doživela ono – izvršenje se odlaže! Zašto? Gde je država bila sve ovo vreme. Je li to njena bolnica, državna? – Jeste? Jesu li to njeni sudovi? – Jesu! Je li Simonida njena građanka? – Jeste! Pa zašto je država godinama maltretira?

A vi – da li još uvek navijate za kauboje?

Dragiša Čolić, 24.05.2017.