Opet sam se zaneo i počeo da pišem, a obećao sam da neću više, jer to su ćorava posla. Ko da opiše Velju i njegovog direktora „Puteva Srbije“ ili Šormaza, izvršnog direktora DSS-a (ili je zamenik, svejedno), koji kaže da Velja ima pravo da narodu radi to što mu radi, jer za ovu zemlju mnogo radi – sačuvaj me bože i sakloni, što bi rekla moja pokojna majka. Dovoljno je da ih vidiš, pa da kažeš ono poznato – hvala, nemam pitanja! Ne dozvoli da te budale navuku na njihov teren. Pobediće te na iskustvo (B. Kostreš u nedavnom TV duelu sa Veljom Ilićem).

       E sad, neko bi, i to opravdano, ovo što rekoh za Velju i Šormaza, mogao okvalifikovati kao krivično delo uvrede. I to narodnih poslanika, dakle kvalifikovano delo. Rizikujem da mi se to desi samo da bih ilustrovao da se običnim građanima u ovoj zemlji sudi za takve uvrede – i dobro je da se sudi, nije u tome problem, ali je problem u tome što se narodnim poslanicima ne sudi ni za teže uvrede, klevete i mnogo teža dela koja svakodnevno čine, i to javno, jer su zaštićeni poslaničkim imunitetom, što je čista zloupotreba te institucije. Institucija poslaničkog imuniteta nastala je kao posledica razvoja demokratije, da bi zaštitila narodne poslanike kao njihove izabrane predstavnike od zloupotreba i progona vlasti, a ne da bi pružila zaštitu njihovom prostačkom ponašanju. Živimo u vremenu selektivne primene zakona – svi su ljudi ravnopravni, a naročito neki (citat, ne znam ko je to rekao).

* * *

       Od političke scene smo napravili pozorište apsurda. Gledamo prenose iz Skupštine uživo, satima, a skupštinska zasedanja nemaju nikakvu svrhu jer se sve unapred zna. Buduće „skupštinske odluke“ faktički donose partijske vrhuške. To su potom instrukcije za poslaničke grupe – kako da glasaju. Da ne bi bilo nesporazuma u stilu „nisam razumeo“, tu su i šefovi poslaničkih grupa koji svojoj poslaničkoj grupi prenose precizne instrukcije kako da glasaju. Još nije poznat slučaj da je neki poslanik iskočio iz ove šeme, jer unutarpartijski mehanizmi su veoma jaki. Tu su mesta u Upravnim odborima javnih preduzeća, što donosi još jednu „višestruku“ platu. Moguće je biti član i u više upravnih odbora istovremeno. Preduzeća se dele između koalicionih partnera na bazi društvenog vlasništva koje smo krajem prošlog veka ukinuli – zvanično. Pretpostavljam da je to u pitanju, jer bilo bi još veće zlo da se radi o podeli na bazi privatnog vlasništva. Pored upravnih odbora, tu su razne druge funkcije – u Vladi i oko Vlade. Ministarstva se dele po istim principima kao i javna preduzeća. Da bi svi bili namireni, izmišljaju se funkcije. Nismo još izmislili da dva ministra mogu da sede na istom mestu, ali zato svaki ministar može da ima pomoćnike, koliko ih treba, a odnedavno i državne sekretare! U Americi je državni sekretar za nacionalnu bezbednost ili inostrane poslove jači od običnog ministra. Kod nas je obrnuto. To je još samo jedan krug državnih činovnika da bi se namirili svi pretendenti. A ako ni to nije dovoljno, tu su i savetnici, predsednika, ministra i drugih, kojih može da ima onoliko koliko je potrebno – specijalizovanih za pojedine oblasti, opšte prakse i dr. Kod takve podele uloga, ko je lud da radi nešto uz vetar. Ima, doduše, slučajeva prelaska poslanika iz jedne u drugu partiju, kao u fudbalu. Međutim, tamo se to radi za pare, ovde ne. Ovde se to radi iz čisto političkih ubeđenja. Eto, prosvetlilo mi se. Bio sam u toj stranci, ali sam odlučio da pređem u drugu, jer tu mogu na pravi način da iskažem svu dubinu svojih političkih osećanja! Bravo! A šta je sa mnom koji sam glasao za njega, a i dalje sam ubeđeni radikal, na primer? Nije li to menjanje izborne volje građana, a ako je to tako, koji će nam onda izbori. No, ako je već tako, pa imamo Skupštinu, takvu kakva je, nije li onda racionalnije da predsednik Skupštine objavi dnevni red, pozove šefove parlamentarnih grupa, sabere glasove i proglasi odluku. Njima lepo, naplate dnevnice, odu u bioskop, a i nama, oslobodimo RTS 2 za prenose fudbalskih utakmica.

* * *

       Umesto toga, prenosi zasedanja Skupštine uživo – satima. Pozorište u kući. Neprevaziđeno! U glavnim ulogama: Velja, Bidža, Badža, Palma, Vučić i dr. Ako je tako, neko bi rekao – pa što moraju to još i da prenose. E, moraju. Da toga nema, koga bi interesovala takva Skupština. Ko bi znao za napred pomenute glavne junake. „Jesi li čuo šta im je Vučić neki dan u Skupštini rekao. Jebo im je majku! Takav njima treba! A tek Velja, njega niko ne može da ‘skine’. Njega treba isključivo gledati uživo.“ Ima i ozbiljnih pretnji: „Ej, čoveče, jesi čuo šta je onaj pevačev zet rekao onom Aligrudiću iz DSS, svom koalicionom partneru. Kaže, da će da ga izvuče iz špilhozna i da mu iščupa uši!“ Skupština, u stvari, samo tome i služi. A pošto je to najviši zakonodavni organ, dakle i vlast – ima da se prenosi, sve. Direktno. Bez toga, nema zasedanja Skupštine! Ima u svemu tome i nekog balkanskog šarma. Obrazloženje za pomenutu odluku je glasilo da se radi o dostignutom stepenu demokratije, te da građani imaju pravo da gledaju svoje predstavnike kako se bore za njihova (narodna) prava, a ne da im neko to prekida zbog neke tamo fudbalske utakmice „Mančester junajted“–“Arsenal“, na primer. Čist kapitalizam. Ako su već platili pretplatu, imaju pravo da gledaju Skupštinu, a ne da im neko nameće svoju volju, a mi valjda najbolje znamo šta oni najviše vole. U stvari, da nema tih prenosa, politički život bi bio dosadan. Izborne kampanje začas prođu, a ovako non-stop traju.

Nastaviće se