Mitinga zapravo nije ni bilo. Ako je i bio predviđen neki scenario, narod ga je razbucao. A i ko bi na takvom mestu i u toj atmosferi imao šta pametnije da kaže okupljenom narodu – od njega samog!

       A onda je krenulo. Slike rumunskog scenarija iskrsavaju pred očima. Strah – samo da ne bude tako. Bože, koliko će ovih mladih i hrabrih ljudi danas poginuti. Zar je moralo tako da bude. Zar vlastoljublje jednog očigledno bolesnog bračnog para može tako daleko da ide. A šta ako ovi ljudi ne uspeju. Šta ako se vlast odbrani, šta ako „pobede“? Kako će tek tada, čime i nad kojim ljudima da vladaju. Zar im taj narod i bez ovog što sledi nije pokazao da ih ne želi! Zar svojom krvlju mora to i da potvrdi!

       Masa probija kordon policije i pokušava da uđe u Skupštinu. Iznenada, otvaraju se vrata ovog starog zdanja, najlepšeg od svih razglednica Beograda, i novi, znatno brojniji, pod punom ratnom spremom i gas maskama kordon policije izleće iz Skupštine. Štab „teritorijalne odbrane i opštenarodne zaštite“ očigledno je smešten u samoj zgradi! Nastaje besomučna tuča i prebijanje svih redom – i onih koji bi hteli unutra i onih koji su tu došli samo da izraze svoj građanski protest protiv diktature ovog nasilnog režima koji suprotno jasno izraženoj želji tog naroda hoće nad njim i dalje da vlada krađom, otimačinama, lažima i prevarama.

       Policija baca na narod stotine dimnih bombi za koje poznavaoci, na bazi reakcije onih na koje su bačene – teturanje, gušenje, povraćanje, tvrdi da nije samo suzavac! Za momenat se čini da su „pobedili“. A onda, valjda zbog one odlučnosti sa kojom su ovde i došli, beznađa i očaja, nastupa opšti protivnapad. Narod gazi sve pred sobom. Više ga niko nije mogao zaustaviti. Prodiru u Skupštinu i lome sve pred sobom. Trebalo je videti facu njihovog oficira usred mase onih koji su ga okružili, a protiv kojih je samo do pre nekoliko trenutaka komandovao: „U napad!“ „Pa dirajte me, ako ‘oćete“, govori ovaj „hrabri“ komandant, kao da nije iz tog filma. I nisu tu bedu od čoveka ni dirali. Drago mi je zbog toga.

       Policija se predaje i  „staje uz narod“. Ne verujem u to. Nisu se oni predali zato što su odlučili da stanu uz narod. Predali su se jer su bili pregaženi i što su zaključili da više nemaju nikakvih šansi. Gledao sam ne jednom, jer, nažalost, nagledali smo se toga poslednjih godina, kako se policija obračunava sa narodom. I uvek sam se pitao, zašto policija „kad je neposredna opasnost već otklonjena“ i kad sustignu nekog mučenika koji je pao, „čoporom“ nasrće na njega. Zar nije dovoljno da ga jednostavno uhapse! Umesto toga, desetine njih ga besomučno biju palicama, čizmama, ne gledaju gde, pristižu drugi i ostrašćeno nasrću kao da svako od njih hoće i lično da uzme deo te „slave“ – biju ga i dok ga onesvešćenog ubacuju u policijska kola. Ko su ti ljudi, od čega su sazdani i da li su uopšte ljudi. Ko ih trenira, ko im komanduje i čime se sve to plaća.

       Svakoj zemlji je potrebna policija, ali ne ovakva koju je odgajio Miloševićev režim – 100.000 stanova za mlade bračne parove policije, vojske i onih koji će da ih treniraju. Oni: mi vama stanove, a vi da nas čuvate! Narod: mi njima pare za stanove, a oni nama batine!            Ima naravno časnih izuzetaka. U „specijalnoj jedinici“ čačanskog „vojvode“ Velje Ilića koja je, svečano ispraćena sa gradskog trga, krenula u pohod na Beograd, bilo je i policajaca – specijalaca i onih običnih, bili su i pripadnici 63. padobranskog korpusa vojske – naravno ne u uniformama, ali ti ljudi su se presvukli pre boja i stali na stranu naroda, a ne onda kada su bili pregaženi. A Velja Ilić se pokazao kao istinski vojvoda, a ne kao samozvane vojvode Vojislav ili Vjekoslav Šešelj, kako li se već zove ili onaj međed, Siniča Vučinić, o kome sam već pisao u ovoj knjizi.

       Neko će reći da sam nepravedan prema onim običnim policajcima koji su, kako se to obično kaže, samo izvršavali naređenja. Čija naređenja? Naređenja pretpostavljenih da biju svoj narod! Zbog čega? Da ne bi ostali bez posla! Pa koliko je časnih ljudi u ovoj zemlji ostalo bez posla, ne svojom krivicom. Od njih nije ni traženo da biju svoj narod. Jednostavno, nisu hteli da se druže sa onima kojima istinski ne pripadaju. Odvajkada u ovom narodu postoji izreka – s kim si, takav si!

Nastaviće se

* * *

Knjigu O OPANČARIMA I OPANCIMA možete poručiti i pouzećem preko e-maila: opancar39@gmail.com, po ceni od 500,00 Dinara plus postarina. Akcija traje do rasprodaje ovog izdanja.

Istovremeno vas obaveštavamo da je u pripremi izdavanje nove knjige istog autora OPANČARSKA HRONIKA koja treba da se pojavi iz štampe do polovine Decembra. Knjiga obuhvata blogove pisane na dogadjanja tokom 2013. godine.