RASPLET (Odlomci iz knjige O OPANČARIMA I OPANCIMA – Peti deo) – Nastavak 30

19 decembra, 2014 u rubrici O opančarima i opancima

       Ni među političkim strankama, akterima postojećih događanja, nije bolja situacija. SPS je žestoko poražen, ali oni najtvrđi mediokriteti se ne daju. Na to ih očigledno ohrabruje vođa iz nekog bunkera, za koji valjda i oni sami mogu samo da pretpostavljaju gde bi se mogao nalaziti. Ništa to njima ne smeta jer su i navikli da im komanduje iz bunkera čak i kad su bili na vlasti. Važno je samo da čuju njegovu poruku, pa makar i preko onih koji povremeno izjavljuju da se redovno čuju sa njim.

       Oni trezveniji koji shvataju da SPS jedino može opstati kao nekakav politički faktor ako izvrši korenite promene, zahtevaju kompletnu reorganizaciju Partije od vrha do dna, uključujući i smenjivanje samog Miloševića.  Međutim, njihovi glasovi su za sada retki i ne stiče se utisak da bi na predstojećem partijskom kongresu, koji je zakazan za 25. novembar, mogli da budu od nekog većeg značaja.

       Ono u čemu se većina tih koji se javljaju slaže je da je za ovakvu eroziju nekada najmoćnije političke partije u Jugoslaviji od najpogubnijeg značaja bilo osnivanje i brak sa JUL-om, koji je u svemu ovome pretrpeo najveći debakl. Niko ne sumnja da su takvu ideju začeli sam Milošević i njegova preambiciozna supruga Mirjana Marković, po ugledu na staro komunističko ustrojstvo. SPS je trebao da igra ulogu SSRN – Socijalističkog saveza radnog naroda i da vodi računa o regrutovanju šire partijske baze, a JUL je trebalo da igra ulogu CK – Centralnog komiteta partije, sa Direkcijom JUL-a kao njegovim Politbiroom. Na čelu ovog Politbiroa bila je Miloševićeva supruga lično.

       Još je jednu, možda i najznačajniju, ulogu imao JUL. Pošto je bilo jasno da se svetski ekonomski tokovi nikakvom demagogijom ne mogu zaustaviti, te da će kad-tad i Jugoslavija morati da se suoči sa procesom privatizacije, trebalo je blagovremeno na tom ključnom sektoru uspostaviti kontrolu, jer postojala je opasnost da se mnogi pametni ljudi manu politike i okrenu biznisu. Ideja je bila u tome da se ti ljudi, kao elita u svim značajnim sferama – privredi, bankarstvu, sudstvu, zdravstvu, nauci, informisanju, školstvu, univerzitetu i dr. okupe u JUL-u, kako bi odatle usmeravali i kontrolisali opšte društvene tokove.

       Mnoga do tada uspešna preduzeća dovođena su do ruba propasti kako bi se stvorili uslovi za njihovo jeftino privatizovanje, obično od samih njihovih direktora, koji su listom u međuvremenu postali članovi JUL-a. Tako se došlo u apsurdnu situaciju da mnoga preduzeća propadaju zaslugom svojih direktora – onih koji ih vode. Javna je tajna da nisu baš svi oni – zavisno od JUL-ovske hijerarhije, bili i stvarni vlasnici tih privatizovanih ili novoosnovanih preduzeća. Sigurno je da ekonomska imperija braće Karić, bez obzira na to koliko oni bili vredni i poslovno sposobni, nije mogla da nastane od njihovog harmonikaškog hleba po Kosovu i gastarbajtovanja po Evropi.

       Takva lojalnost JUL-u morala je da bude i adekvatno nagrađena. Pustili su ih kao hajduke da rade šta hoće. Nisu oni krali, pa se – kao lopovi profesionalci, od nekoga krili. Oni su jednostavno uzimali, a ideologizirani da su oni nekakva elita koja to radi u interesu nekih viših ciljeva, počeli su, izgleda, i sami da veruju da im to i pripada. Daleko bi me odvelo da navodim primere, kojih je štampa puna, ali ilustracije radi samo da pomenem najbanalnije.

       Šef direkcije JUL-a za Crnu Goru Ratko Krsmanović, koji uopšte nije završio medicinu, godinama se nalazi na platnom spisku i prima platu hirurga u Institutu za kardiovaskularnu hirurgiju „Dedinje“ u Beogradu, čiji je direktor Milovan Bojić, ministar zdravlja i član Glavnog odbora JUL-a.

       Zorica Brunclik, jedna od hiljadu folk pevačica u Jugoslaviji, dogurala je do kandidata za ministra kulture(!), samo zato što je pristala da umesto narodu, peva režimu. Nije postala ministar – valjda se i tamo našao neko pametan da to spreči, ali je debelo naplatila svoju lojalnost režimu. Prema pisanju štampe, samo za dva „hita“ koja je ustupila RTS-u – Raduj se, tugo i Ostavi ga, ostavi dobila je od RTS-a 2,031.864 dinara, a uz to, i njen muž, harmonikaš Miodrag Kemiš  nešto manje od pola miliona dinara za adaptaciju kuće.

       Uvaženi bankar Zlatan Peručić, direktor Beobanke, otpisao je beogradskoj frizerki Snežani Radošević, koja je pružala frizerske usluge porodici Milošević, na teret banke dug od 1,6 miliona dinara!

       Zahvaljujući ovim vestima, koje je na osnovu izveštaja kriznih štabova objavljivala štampa, građanstvo sad bar može da zna ko je bio autor čuvene „šlem“ frizure Mire Marković, koja joj je tako lepo stajala uz crvenu ružu u reveru.

       Daleko od toga da su ovi krajnje banalni primeri bili i najvredniji. Tako su deljene kuće, stanovi, krediti, preduzeća, funkcije, članstva u upravnim odborima i sve ostalo. Mnogi od tih  ljudi su postali prebogati. Nije ni to slučajno urađeno, oni su zauzvrat morali da budu verni i beskrupulozni podanici režima. Takvi su tek postajali pravi i odani kadrovi, jer u protivnom – čas posla može nešto protiv njih da se aktivira. Poznat je slučaj bivšeg direktora Republičkog zavoda za zdravstveno i socijalno osiguranje Nenada Đorđevića, bivšeg direktora Duvanske industrije u Nišu Smiljka Kostića i dr. koji su završili u zatvoru. Oni su još i dobro prošli. Mnogi su nestali u brojnim nerasvetljenim ubistvima.

       Što se mamine vredne i pametne dece tiče, oni nisu ni morali formalno da budu članovi njene partije. Ćerka je za miraz dobila TV i muzičku industriju Košava – što se zna, a sin je postao princ od Požarevca gde je izgradio sedište svoje poslovne imperije sa sve „Bambilendom“ koji je građen za vreme NATO agresije na Jugoslaviju i to po uzoru na čuveni „Diznilend“. Pored toga, bio je vlasnik i svih pograničnih fri-šopova u Jugoslaviji, glavni uvoznik švercovanih cigareta i drugog, što se zna.

       Sad dežurni dušebrižnici lansiraju tezu – nećemo revanšizam. Hoćemo da im pokažemo da nismo kao oni. Kakve veze ima revanšizam sa vraćanjem otetog. Revanšizam bi bio kada bi mogla da se zamene mesta, pa da oni malo žive sa sedamdeset maraka mesečno, a da im neko drugi radi ono što su oni njima radili. Ovde je u pitanju klasični kriminal i zloupotreba položaja i ovlašćenja kao ozbiljna krivična dela i niko nije ovlašćen da ne pokreće krivičnu i materijalnu odgovornost za ta dela, jer bi i samo takvo ponašanje predstavljalo krivično delo.

       I ja bih više voleo da se počiniocima tih dela sudi ovde, a ne u Hagu. Zašto da Milošević sa lažnim oreolom mučenika i borca za srpsku stvar – našli bi se sigurno oni koji bi ga takvim proglasili – odgovara u Hagu kao eventualni politički delinkvent. On i njegova supruga i svi ostali koji su počinili krivična dela treba da odgovaraju ovde pred redovnim sudovima ove zemlje kao kriminalci. Da im se sudi pošteno i od poštenih sudova, a ne onako kako su oni drugima sudili. I da vrate ono što su pokrali – odnosi se to na sve, a ne samo na pripadnike vladajućeg režima. To nije revanšizam. To bi za njih bilo dovoljno i maksimalno korektno.

Nastaviće se

* * *

Knjigu O OPANČARIMA I OPANCIMA možete poručiti i pouzećem preko e-maila: opancar39@gmail.com, po ceni od 500,00 Dinara plus postarina. Akcija traje do rasprodaje ovog izdanja.

Istovremeno vas obaveštavamo da je u pripremi izdavanje nove knjige istog autora OPANČARSKA HRONIKA koja treba da se pojavi iz štampe do kraja godine. Knjiga obuhvata blogove pisane na dogadjanja tokom 2013. godine.