Srpska radikalna stranka je pala na niske grane zahvaljujući svom lideru Šešelju. Interesantno je, međutim, da je ona i postala ono što je bila zahvaljujući njemu. Na prošlim parlamentarnim izborima u Srbiji oni su osvojili 83 poslanička mesta, što je pojedinačno posmatrano bio najveći broj u odnosu na sve druge stranke. Objašnjenje za to treba tražiti u činjenici da su oni tada jasno bili opoziciona stranka, da je raspoloženje naroda prema vladajućem režimu i tada bilo ogromno, da su Srbiji i tada bile neophodne radikalne promene. Šešelj je kao vešt populistički orator znao to da iskoristi i žestoko je pljuvao po režimu. Mira Marković je, na primer, po njemu, jedno vreme bila „crvena veštica sa Dedinja“. Narodu, koji je već bio duboko zapao u bedu, razočaranom u Miloševića, takvi su izlivi „strasti“ bili melem na ranu. Ono što oni nisu smeli da kažu, javno je, umesto njih, govorio Šešelj. Takvi naprasni izlivi ljubavi na ovim prostorima su poznati. I Milošević je takvu slavu stekao kad se početkom devedesetih godina obratio Srbima na Kosovu poznatom parolom: „Narod ne sme niko da bije!“ Kasnije, od tih istih Srba, doživeo je sasvim drugu  parolu: „Slobo, pizdo, Kosovo si izdo!“

       Isto se desilo sa Šešeljem. Osvojio je u Republičkom parlamentu 83 poslanička mesta koja mu, praktično, nisu značila ništa. Da je uspeo da se dogovori sa Draškovićem, sa 45 mesta koje je osvojio SPO, imali bi apsolutnu većinu u Skupštini i mogli bi samostalno da formiraju Vladu. Da li bi od toga Srbiji bilo bolje ili gore – posebno je pitanje. No, ostaje činjenica da se nisu dogovorili, pa je Šešelj, očito željan vlasti i da bi materijalizovao svoj izborni uspeh, ušao u koaliciju sa onima protiv kojih se borio i zahvaljujući čemu je te glasove naroda i dobio – sa „crvenom vešticom“ i njenim mužem. Zauzvrat, dobio je za sebe mesto potpredsednika i za svoje sledbenike iz „Otadžbinske uprave“ još par ministarskih mesta u očigledno neotadžbinskoj vladi Mirka Marjanovića. To, i kasnije delovanje u toj Vladi, o čemu je već dosta bilo reči, narod mu nije mogao oprostiti i na poslednjim izborima su prošli katastrofalno. Njegovi bivši glasači su i dalje raspoloženi za radikalne promene. Oni su ostali isti, ali promenio se Šešelj, pa su njihovi glasovi sada negde u DOS-u. Ništa tu nije moglo da izmeni ni Šešeljevo predizborno napuštanje dotadašnje koalicije sa SPS-om i JUL-om, ni ponovno njihovo javno pljuvanje, narod se osetio prevarenim. Takve greške se više ne mogu ispraviti. Pojedinačna kurvanja kupovanjem nečije lojalnosti se dešavaju, ali ona ne mogu uticati na kolektivnu svest i konačni rezultat glasanja.

       U takvoj situaciji radikali prave nove greške. Umesto da se trezveno presaberu i stanu na stranu naroda koji je radikalnom akcijom oterao režim, oni – „radikali“, počinju da optužuju taj isti narod za način na koji je to izvedeno, pa koristeći okolnost da je njihova poslanička grupacija još uvek brojčano jaka u Republičkoj skupštini, sve čine da osujete promene koje samo oni ne priznaju. Da su makar u tim događanjima oko raspisivanja vanrednih parlamentarnih izbora i formiranja prelazne Vlade bili mudriji, da su iskoristili tu okolnost i pomogli DOS-u da reši tu parlamentarnu zavrzlamu, mogli su da povrate bar deo srozanog kredibiliteta. Oni nisu tako postupili, već su postali najveći remetilački faktor u institucionalizaciji nastalih promena. Veći čak i od JUL-a – koji se nigde i ne čuje i SPS-a koji ipak shvata da se nalazi na poraženoj strani.

       Ja uvek polazim od pretpostavke da ljudi koji se bave politikom ipak nisu toliko glupi, pa sam pre sklon da ovakvo ponašanje radikala objasnim realnim okolnostima, njihovim procenama i budućoj taktici na bazi toga. Biće da je rukovodstvo radikala, koje se totalno odvojilo od svoje izborne baze, svesno te činjenice, da objektivno – bez obzira na Šešeljeve javne prognoze, ne računaju da bi se njihov rejting na predstojećim izborima, koji se održavaju već za dva meseca, mogao bitnije popraviti, te da se svesno opredeljuju za ulogu gubitnika, računajući pri tom da će ipak uspeti da zadrže jedan broj glasača koji će im omogućiti da sa nekim – kome to bude potrebno, uđu u koaliciju i tako sačuvaju bar deo svojih ličnih pozicija. Da li je to realno? Nažalost, jeste – dok je klovnova biće i onih koji vole cirkus.

       Juče smo imali prilike da se u to ponovo uverimo. Posle dužih natezanja oko sastava prelazne Republičke vlade, koja su proteklih dana vođena između DOS-a, SPS-a i SPO-a, što je osnovni preduslov da DOS uđe u institucije vlasti i počne da rešava konkretne životne probleme – a što je opšti zahtev koji građani pod pretnjom novih bagera i buldožera postavljaju, juče je konačno započeto zasedanje Republičke skupštine koja, na bazi postignutih dogovora, treba da prihvati ostavku sadašnje Vlade, formira novu prelaznu Vladu i raspiše vanredne parlamentarne izbore za Republičku skupštinu. Kao što je poznato, radikali u tim prethodnim razgovorima nisu hteli da učestvuju, ali su zato spremno sačekali početak skupštinskog zasedanja. Za reč su se odmah prijavili svi njihovi poslanici – njih 83(!) i redom počeli da izlaze za govornicu. Govorili su o svemu i svačemu, a najmanje o onome što je bilo na dnevnom redu, čitali isti „Službeni glasnik“, vređali sve i svakoga i tako izazivali ostale poslanike da iskoriste svoje pravo na repliku, da bi potom oni dobili pravo da odgovore na repliku i tako sve ukrug. Tužno je bilo videti potpredsednika Savezne vlade i bivšeg predsedničkog kandidata Tomislava Nikolića kako zloupotrebljava svoja poslanička prava i daje ton tako organizovanoj opstrukciji, gospodina Todorovića, potpredsednika Republičke vlade koji treba da opravda nedavno rešavanje svog stambenog pitanja, a po običaju u tome prednjači Šešeljevo debilče Aleksandar Vučić, republički ministar informisanja, koji desetak puta izlazi za govornicu, drsko i bezobrazno podučava predsedavajućeg da on ima pravo još da govori, huliganski stoji ispred govornice i neće od nje da se skloni, a za sve to vreme oduševljeni radikalski poslanici lupaju u klupe i gromko aplaudiraju. Bilo je to i ružno i tužno, a jedina korist od toga bila je što su na najbolji praktičan način demonstrirali koja je jedina budućnost njihovog opozicionog delovanja.

       Skupština se pretvorila u cirkus, a najveselije je bilo posmatrati koje debile radikalski glasači biraju da ih predstavljaju u Skupštini. Pošto su po nalogu svog vojvode morali svi da govore, bila je to jedinstvena prilika da se lično i predstave. Naravno, negde pre ponoći, Skupština je usled nedostatka kvoruma prekinula rad, a dosadašnji ministar informisanja Aleksandar Vučić, zadovoljan uspešno izvršenim zadatkom koji je vojvoda pred njih postavio, dao je – nadam se poslednju, izjavu za štampu: „Bila je to za nas poslednja prilika da se predstavimo pred predstojeće izbore, jer ne verujem da će nas više puštati na televiziju.“

      Ništa u svemu tome ne menja ni vest koja je nedavno objavljena, da je „Centralna otadžbinska uprava“ ogromnom većinom glasova, sa  85 – 1(!), odbila ponuđenu ostavku svog vojvode Vojislava Šešelja. To samo kazuje da u rukovodstvu Šešeljeve stranke sede njegovi slepi podanici koji su i dalje spremni da bespogovorno aplaudiraju glavnom klovnu, pa makar bili i najobičniji cirkuzanti. A zašto i ne bi – ako sekretarica jednog perifernog mesnog odbora SRS-a i dalje prima 200 DM mesečne plate, koliko primaju cirkuzanti i klovn? Odakle tim ljudima pare? Nadam se da će se u ovoj zemlji uskoro neko i tim pitanjima pozabaviti.

       Drugačije se nesklad između totalne erozije glasača – pripadnika „otadžbine“ i ogromnog poverenja „otadžbinske uprave“ u svog vođu ne bi logički mogao objasniti.

Nastaviće se

* * *

Knjigu O OPANČARIMA I OPANCIMA možete poručiti i pouzećem preko e-maila: opancar39@gmail.com, po ceni od 500,00 Dinara plus postarina. Akcija traje do rasprodaje ovog izdanja.

Istovremeno vas obaveštavamo da je u pripremi izdavanje nove knjige istog autora OPANČARSKA HRONIKA koja treba da se pojavi iz štampe do kraja godine. Knjiga obuhvata blogove pisane na dogadjanja tokom 2013. godine.