Televizijski program je preko leta tradicionalno siromašan. Sem nekih turskih serija kojima je zbog sličnosti teško i imena pogoditi i repriza serija snimanih u neko drugo vreme – kažem drugo a ne srećnije, jer teško da se devedesete godine prošlog veka mogu nazvati srećnim, a u to vreme je, na primer, snimljena vrsna serija „Bolji život“. Dakle, evo jesen je na pragu, a time i puna sezona za naše TV poslenike – Pink je već započeo, negde pročitah šestu, rijaliti seriju „Farma“, Hepi najavljuje „Parove“, a B92 „Velikog brata“. Zatim slede celogodišnje serije emisija „Pinkove zvezde“ i „Pinkove zvezdice“ na istoimenoj televiziji i „Zvezde granda“ na Televiziji Prva. Eventualne praznine popunjavaće razne turske i slične serije i tu je kraj – nema više slobodnih termina.

       Tako je bilo i u vreme starog Rima, koje rimski pesnik Juvenal opisuje kao vreme u kome je građane, zahvaljujući besplatnoj podeli hleba i sve većim interesovanjem za gladijatorske igre, zahvatila takva apatija da su izgubili svaki interes za politiku i brigu o javnim stvarima, tako da su brigu o tome u potpunosti prepustili vladarima. Iz tog vremena potiče i izreka – hleba i igara, koja je evo i danas aktuelna.

       Nije tu u pitanju samo siromaštvo i apatija njime izazvana. U pitanju je kulturna politika, da ne idem toliko daleko sa tvrdnjom da se i generalno vlast ne trudi da po tome nešto učini, verovatno iz istih razloga koje je primetio i gore citirani Juvenal. Posle onog tamo – drugog svetskog rata, bili smo daleko siromašniji nego sada, ali je tadašnja vlast, koju po difoltu samo kudimo, vodila računa o tome. U svojoj knjizi O OPAČARIMA I OPANCIMa, govoreći nekim povodom i o tim stvarima, napisao sam:

       “Dakle, uzmeš tada „Politiku“ i pogledaš radio program – Radio Beograd. Televizije, a ni drugih radio stanica, još nije bilo. Satnica precizna, ako ti sat ne radi, možeš i po tome da se ravnaš. Ne kao sad na Pinku – najave film u 22h, a onda Saša Popović profula „Zvezde granda“ za jedno sat i po vremena, pa sve to bez i jedne reči, bar onog kurtoaznog – izvinite, dragi gledaoci, u pitanju je „Grand parada“ – projekat od nacionalnog značaja, koji po svim piplmetrima ima najveću gledanost! Da se vratim na ono vreme, radio emisije su trajale od pola sata do 45 minuta. Ako je o muzici reč, bilo je muzike svih vrsta: narodne pesme – Anđelija Milić, Zorka Butaš, Aleksandar Dejanović…; izvorne narodne pesme Danica Obrenić ….; narodne pesme u obradi. Klasična muzika: Štraus Na lepom plavom Dunavu; Petar Iljič Čajkovski Simfonija broj 6; Volfang Amadeus Mocart;… Johan Sebastijan Bah – kantate; Božićne kantate za hor i orkestar; Karmina burana – čas trešti i učini vam se da vas razdražuje, čas vas smiruje, ali ne možete a da je ne odslušate do kraja; Bolero, Morisa Ravela – ni jednostavnije kompozicije, ni prijatnije za uho …. . Nisam se ja na sve to primao, ali sam imao izbor, pa mi je nešto od toga i ostalo…”.

       Mi danas imamo Ministarstvo kulture i ministra kulture, ali nemamo kulturnu politiku, izuzev ako se pod tim ne podrazumeva ovo gore opisano. Na čelu, tog ministarstva se nalazi čovek koji je tu došao na prevaru. Bio je veoma popularan pre nego što je postao ministar. Najaktivniji kritičar svega onoga što krasi i ovo vreme. Bio je prisutan na svim društvenim mrežama i oduševljavao narod svojim britkim, ironičnim i vrcavim komentarima. Da je bio biran na javnoj aukciji ubedljivo bi pobedio sve kandidate. Kad je postao ministar – to pa ni nalik. Kao u onom vicu kad su pitali Muju po povratku iz Afrike, kako izgleda mango, a on objasni – Znate li vi, boni, kako izgleda šljiva? E, vidite, to pa ni nalik.

       Kažu, ovo je vreme komercijalne televizije. Dobro, a šta je sa RTS-om, „javnim servisom u vlasništvu građana Srbije“. Koji program oni produkuju. Mislili smo da će se stvar donekle popraviti dolaskom Dragana Bujoševića, za generalnog direktora. A on, prvi projekat u koji se upustio –        Radio-televizija Srbije raspisuje konkurs za idejno rešenje ćiriličnog sanserifnog fonta koji će se koristiti u proizvodnji programa RTS-a i u okviru izrade dokumenata. Pobednik konkursa za kreativno rešenje novog ćiriličnog fonta dobiće 400.000 dinara. Pravo da konkurišu imaju samo fontovi koji nisu ranije korišćeni. E, to će da popravi ovde opisanu sliku o kulturi i ulozi RTS-a u tome. Mi se večito više bavimo istorijom, nego životom. Plaši me, čuće nas Nemci pa će odmah raspisati konkurs za povratak gotice, kao zvaničnog pisma. A onda, za utehu ostaje samo da  smo se mi prvi toga setili!

       Imamo i posebnu RRA agenciju koja dodeljuje nacionalne frekvencije i vodi brigu o tv produkciji. Jednom dobijena frekvencija praktično postaje  tvoja i ti dalje možeš da prikazuješ rijaliti program kao da je bioskop u pitanju – predstave od 2, 4, 6, 8, 10…sati i naravno matine od 10 sati ujutru. Mogu li ovde prozvani kulturni poslenici da se prošetaju do Londona i vide kako to Englezi rade – raspisuje se javni konkurs za dodelu nacionalne frekvencije na određeno vreme, a licenca se dobija na bazi programa koji ponudiš. Dalje sve ide samo od sebe. I nema ovih gluposati. Živeo sam tamo dugo, a nisam primetio da imaju posebno ministarstvo kulture, ni posebnog ministra za to. Možda i grešim, ali niko od njih nije bio posebno eksponiran – neko taj posao jednostavno obavlja, u tihu.

 Dragiša Čolić, 30.08.2015.