Rodilo se – a da li će biti muško, tek će da se vidi

21 septembra, 2014 u rubrici Opančarski dnevnik

       Dugo najavljivani paket o merama štednje je donet. Premijer ga je objavio u četvrtak uveče na nacionalnoj televiziji. Bilo je to krajnje vreme, jer su nam ovih dana međunarodne finansijske institucije prognozirale nastupanje recesije i odmah da pitam – ako je takva situacija, zašto se čekalo do sada.

       Nemam negativan odnos prema donetim merama, jer tako je moralo da bude. Neću ovde ni o ciframa, jer bilo bi neukusno da vas kod tolike sile političkih i ekonomskih analitičara i ja zamaram oko toga, ali me kao građanina ove zemlje naravno interesuje da li će to biti dovoljno i da li je moglo da bude i bolje. Ne mislim na visinu neoporezovane granice, jer negde je morala da se povuče crta, a da li je to 25.000 dinara, pa verovatno su računice pokazale da je to to. Mislim, u principu, da je to čak i dobro urađeno.

       Ovo je najhrabriji potez u političkoj istoriji Srbije, reče sinoć Premijer na televiziji, a sudeći po kvalifikacijama koje je upotrebljavao tokom obrazlaganja mera – Zaštitiću milion penzionera i sl., očigledno je tu mislio na sebe. E, tu mislim da ga je malo preterao. Jadna bismo mi zemlja bili – a ja mislim da nismo, ako bi to bio najhrabriji potez u političkoj istoriji Srbije. Takvu kvalifikaciju, nije ni Tito koristio, a Vučić ga još uvek nije dostigao, ma koliko bi želeo da dosegne njegovu slavu.

       Ne dopada mi se ni uporno prebacivanje krivice za ovo što nas je snašlo na one prethodne, pa ni kvalifikacije koje s tim u vezi daju na njihov račun. Prvo, kad je reč o onima koji su bili na vlasti neposredno pre naprednjaka – da ne idem dalje na Koštunicu i njegove koje više niko i ne pominje, tu smo imali kilavog Tadića, nemuštog Cvetkovića i agresivnog Đilasa, a za njima zvezde ondašnjeg prelaznog roka ambivalentnog Dačića i nezamenjivog Dinkića. Kad je reč o njihovom vođi Tadiću, on je bio i ostao politička zamlata pa ga niko nije ozbiljno ni shvatao, tako da nije ni čudo što su se oni iz tadašnje opozicije a sadašnje vlasti više plašili Đilasa nego njega. Uizmimo da je tada ta ekipa krenula u ovo što danas naprednjaci rade. Pre svega o „političkoj hrabrosti“ koja se odnosi na Evropu i Kosovo, da iskoristim priliku pa da i to pomenem. Nemam negativan odnos ni prema onome što je do sada urađeno ni kako je urađeno – držim da je to maksimum koji se mogao postići, ali sam siguran i to je poenta onoga što ovde hoću da kažem, da su oni tadašnji uradili isto što i ovi sadašnji, oni – i radikali i ovi što su nastali od prosvećenih radikala, bi ih politički pojeli sa najsramnijim kvalifikacijama koje bi im tako radikalnim mogle pasti na pamet. A što se tiče ove današnje hrabrosti ispoljene na rubu recesije, pa mi, koliko se sećam, tada i nismo bili u takvoj situaciji, a da i jesmo, verovatno bi reakcija bila ista kao i ono što prethodno rekoh o Kosovu.

       Ako se tome doda da je ova politička vlast i formirana tako što je zvezdama ondašnje vlasti,  Dačiću i Dinkiću, data ponuda koja se nije mogla odbiti – Dačiću pozicija Premijera, a njegovim doglavnicima Mrkonjiću, Obradoviću, Slavici Đukić Dejanović …. ključni resori u Vladi, a Dinkiću neograničena ekonomsko – finansijsko – privredna vlast, veća nego što je i pre toga imao, gde je do mile volje mogao – i spoljavao, sve svoje kreativne sposobnosti, onda je u najmanju ruku neukusno da se svi uzroci sadašnje ekonomske situacije, sa najžešćim kvalifikacijama, vezuju za one prethodne. Šta je ova nova vlast uradila novo u odnosu na onu prethodnu, a evo debelo su zašli u drugu polovinu svog mandata. Ne može se dužina njihove vlasti brojati svagda ispočetka, kad god dođe do neke rekonstrukcije vlasti ili istorijskog poteza, kako nazvaše ove poslednje mere.

       Rekoh gore da nemam negativan odnos prema merama koje su ovih dana donete, ali zar nije bilo logičnije – pa makar to bilo i samo u funkciji stvaranja pozitivne atmosfere za implementaciju ovih donetih mera, da se krenulo u obračun sa „zaštićenom divljači“ koja se usled dugotrajnog lovostaja nakotila u državnoj upravi i javnim (državnim) preduzećima. Ovih dana smo čitali u štampi da svaki četvrti zaposleni u državnoj upravi ima zvanje savetnika sa platom većom od 100.000 dinara, ali da ni to – kad je o tome reč, nije najveći problem, već to što mnogi od njih ne znaju ni šta rade, ni gde rade, niti znaju da rade to za šta primaju toliku platu. Sve su to partijski zaslužnici i zaslužnici partijskih zaslužnika što je ugrađeno u politički sistem. I sad mi tu divljač tretiramo isto kao i penzionere koji su svojim radom stvorili fondove iz kojih bi trebali da primaju svoje zasluženo stečene penzije, a koje su i oni prethodni i ovi sadašnji potrošili, pa se sad stiče utisak da ih ovi sadašnji još i izdržavaju. Jesu ove mere hrabre, ne mislim da su istorijske, ali bile bi još hrabrije da je obustavljeno partijsko zapošljavanje – nismo nigde pročitali da toga više nema, i da je ukinut lovostaj na ovu zaštićenu divljač. Kao, povećaće se i onako preveliki broj nezaposlenih ako i oni koji ne rade, a primaju platu i to veliku, dobiju otkaz. Ne, nego će penzioneri i dalje da ih izdržavaju. A šta je ovim istorijskim merama odlučeno – kad neko ode u penziju na njegovo mesto se neće primati novi. Pa znači li to da će taj proces trajati do njihovog biološkog izumiranja. A šta ako u penziju ode neko ko je zaista i radio i to dobro – hoće li njega zameniti neko iz ovakvih viškova?

       Zašto se sve što je dovelo do ovoga vezuje za prethodnih dvanaest godina vlasti?  Šta je sa periodom Miloševićeve vlasti. Zar je zaboravljen period kad smo pare za plaćanje komunalnih usluga nosili u plastičnoj kesi umesto u novčaniku. Ko je participirao u toj vlasti? Oni prethodni ili ovi sadašnji? Zašto se taj period računa od svrgavanja Miloševića do dolaska na vlast ovih novonaprednih. Da li su oni ukinuli partijsko zapošljavanje. Jesu li svi od onih 600 direktora EPS-a postali direktori u vreme prethodne vlasti? Da li je iko izašao sa podatkom koliko svega ovde nabrojanog ide na dušu onih prethodnih a koliko na dušu ovih sadašnjih – izuzev ako se politička istorja Srbije ne broji od donošenja ovih istorijskih mera, odnosno od juče? Ako je bolesnik bio u komi od proleća 2012. – kako sada proizilazi, šta se čekalo sa početkom davanja terapije do evo isteka leta 2012. godine. Nije li se stanje bolesnika u medjuvremenu pogoršalo?

DC, 19.09.2014.